Срби памте Карађорђа као вођу Првог српског устанка и великог војсковођу кога славе, али његов живот је пун занимљивих и надасве необичних догађаја
Ђорђе Петровић рођен је у селу Вишевац код Раче Крагујевачке, а занимљиво је да око дана његовог рођења постоје броја спорења јер није забележен нити је касније, од његових савременика, записан. У одређивању његовог годишта лута се читавих осамнаест година, од 1752. до 1770. године. Рођен је као једно од седморо деце Петронија (надимак Петар) и Марице Живковић, веома сиромашних људи, који су се после Кочине крајине настанили у Тополи. Презиме Петровић добио је управо по надимку свога оца.
Као дете се истицао несвакидашњом храброшћу, али био је преке нарави. Није био у прилици да се школује, па је тако остао неписмен. Као дечак је радио тешке послове и надничио код имућнијих Срба и Турака. Касније се одметнуо у хајдуке и врло брзо се наметнуо као вођа хајдучке дружине.
Као одговор на турску сечу кнезова Срби су 1804. су подигли устанак, а предводио их је управо Ђорђе Петровић Карађорђе, свој надимак добио је због свог мрачног изгледа и црних очију, као и због своје тешке нарави.
Вук Караџић описивао је Карађорђа и рекао је да је имао велики нос по коме га је било лако препознати. Такође наводи да је српски вожд имао висок, пискутав и баршунаст глас, који је врло вероватно уништио конзумацијом ракије. Али постоји анегдота да су Руси при првом сусрету били одушевљени његовом високом појавом и телесном грађом, а да су се разочарали када је проговорио.
По природи био је строг човек, преке нарави, спреман да лако убије за било какав прекшај, чак и најближу родбину. Та прекост и суровост уливала је страх како Турцима, тако и Србима, одвраћајући их од било какве намере да се мире са Османлијама, и приморавала их на послушност.
Да му надимак Кара ( црни ) Ђорђе није узалут дат, доказује и чињеница да је српски вожд убио свог оца, јер је породицу, која је од Турака побегла у Срем, наговарао да се врати и служи Турцима. Касније је од православних свештеника тражио опроштај за оцеубиство и добио га.
Његова прека нарав дошла је опет до изражаја у породици 1806. године, када се испоставило да је Карађорђев брат Маринко био склон многим испадима, оптуживан је за туче, крађе и насилно понашање. Али кап која је прелила чашу, према историчарима, био је догађај у којем је Маринко обешчастио једну девојку. Карађорђе је тада пресудио и свом брату Маринку, кога је обесио.
То га је касније можда и коштало, јер за његово убиство одговоран је нико други до његовог кума. Наиме Кнез Милош Обреновић, заједно са још једним Карађорђевим кумом Вујицом Вулићевићем, припремио је убиство.
Милош није желео нове борбе, а Карађорђев повратак у Србију, пошто се након устанка склонио у Аустрију и Русију, носио је опасност од избијања нових сукоба, али и преузимања власти.
Тако је када је Карађорђе 25. јула 1817. заспао у колиби у селу Радовању код Велике Плане, Вујичин човек Никола Новаковић, чијег је брата Карађорђе убио током устанка, ударио тупим делом секире у главу, кажу историчари. Карађорђу је одсечена глава и послата султану у Цариград.
Његову главу Новаковић је одсекао јатаганом и скинуо му одела, па све скупа са Карађорђевим руским Орденом Свете Ане и 4.000 дуката колико су имали код себе, ставио у бисаге те предао Вујици Вулићевићу који је све предао Павлу Лисовићу који је све предао Милошу који је ту ноћ провео на коленима и у молитвама пред одсеченом главом, постављеном у тањир на високом троношцу пред упаљеним кандилом, кажу, непрестано понављајући: „Опрости, куме Ђорђе! Опрости, господару!“.
Глава је сутрадан отишла Марашли Али-паши у Београдску тврђаву и по једној верзији он је наредио да јој се одере кожа, да се препарира (заправо напуни сламом и памуком) и да се главе отпреми султану.
По другој верзији, пак, Али-паша је вратио главу Милошу и рекао му да се он тиме позабави. Овај је онда наводно ангажовао неког касапина који је кожу са главе одрао у подруму кнежевог ондашњег београдског конака, „и од страха је, радећи тај посао, дрхтао“. Међутим, ухватила га грозница па је отишао кући, а предање, коме не треба слепо веровати, каже да је недуго потом умро. Посао је (опет наводно) довршио неки Пера ћурчија, а у тефтеру за 1817. годину (да ли Милошевом или турском, не знамо поуздано) уписано је ово: „За Кара Ђорђеву главу 35 гроша“.
Након убиства, Вујица Вулићевић је саградио цркву брвнару, названу у народу покајница.
(Курир)
БОНУС ВИДЕО:
Пратите нас на ИНСТАГРАМУ и ФЕЈСБУКУ
