Певачича је проговорила о тешком детињству, када ју је мајка као малу оставила у дому за незбринуту децу, а споменула је и оца који никада није желео да је упозна.
Весна Ђогани није могла да задржи сузе током гостовања у емисији “Преживели” док је причала о тешком сиромаштву и недаћама које је доживела као дете.
- Родила сам се из велике љубави, то није била веза на једно вече. Али сам као беба остала сама са мајком и никада нисам добила одговор зашто нас је отац оставио и није желео да плаћа алиментацију, нити да ме види - започела је Весна своју причу те се присетила периода који је провела у дому за незбринуту децу:
Прочитајте још: Некада је била велика звезда, а сада ТЕШКО живи: "Пензијом не могу да платим ни инфостан"
- Једно време сам била у Звечанској и то је била јако велика траума, сећам се тога иако сам била баш мала. Сећам се да сам стално тамо плакала. То вам је као кад имате дете и оно је болесно, има температуру, и само зове: “мама, мама”, а маме нема, никако да дође. Тако да је то било јако тешко за мене. Ипак разумем своју мајку, јер је била приморана да то уради, није могла да ме издржава и било јој је много тешко, много је патила у том периоду. Али нема оправдања за оца који остави своје дете и не жели да буде ни у контакту са њим. Међутим опростила сам му то, јер не желим да трујем своју душу више таквим стварима.
Након пар месеци у Звечанској, Веснина мајка је успела да нађе људе који ће је извући из дома.
- Мама је у том периоду јако патила, била је ван себе, зато је на све могуће начине тражила неког да ме збрине. Упознала је наше данашње кумове, то су људи који су радили са њом у фабрици. Она је толико плакала и они су се сажалили, нису имали деце, те су ме они извукли из Звечанске и од тада сам била код њих. До седме године сам живела са њима, док мама није средила своју стамбену ситуацију, па сам тада прешла код ње, али сам стално била на релацији мајка и кумови - испричала је певачица, те се кроз сузе присетила да је поново уследио тежак период.
Није имала безбрижно детињство као њени вршњаци
- Тај период није био лак јер је мама радила два посла, да би као самохрана мајка могла да нас издржава. Ја сам прешла из топлог дома у малу кућицу где нисмо имали грејање. Морала сам да ложим ватру и доносим дрва. Није било топлог оброка да ме чека кад дођем из школе, јер је мама радила нон стоп, па је доносила храну од неких жена где је радила и чистила куће. Много пута сам била прегладнела, али нисам очајавала јер смо нас две биле заједно, увек смо говориле: “изборићемо се” - рекла је Весна и додала:
- Сећам се, ишле смо да скупљамо дрва по насељу, јер нисмо имале за огрев. Ту ми је био пресек, из топлог и ушушканог прелазиш овде где није тако сјајно, али сам са мамом, на свом сам. Имала сам тешка искушења свакодевно, те сам брзо морала да сазрим. Дешавало се да другари из одељења иду на рекреативне наставе, а ја немам паре за то. Морали су сви да скупљају новац да бих и ја ишла. Било је јако тешко јер су са мном у одељењу била деца која су живела на Дедињу, ишла на часове тениса, клавира, а ја нисам имала телевизор у кући до 12 године.
Весна је открила да је једном приликом покушала да ступи у контакт са оцем.
- На наговор другарице Катарине сам једном покушала да га окренем. Нашле смо телефон и ја сам позвала, а јавила се његова тадашња супруга Вера. Ја сам рекла: “Добар дан, ја сам Весна, ваш супруг је мој тата. Само сам желела да вам кажем да ја постојим”. Она ми је на то само одговорила: “Не, ти не постојиш. Немој више да нас зовеш”, и прекинула је везу. Од тада више нисам никад покушавала да га нађем - кроз јецаје је испричала Весна, те објаснила да су јој кумови и мајка успели да надокнаде очинску љубав:
- Недостатак оца нисам ни осетила толико страшно, јер сам имала толико дивне кумове и мајку, који су ме јако пазили и волели.
Међутим како је сама испричала, и оно за шта је мислила да ће бити лепо искуство са кумовима, на крају је добило лошу конотацију.
- Када је кума умрла ја сам пазила кума да не буде сам. Стално сам га посећивала и била са њим. Док сам живела са њима често су ми причали како ће тај стан оставити мени, и како ћу ја то наследити. Међутим, пред кумову смрт, дошла сам на врата која ми је отворила иста жена као моја кума. Испоставило се да је то њена сестра близнакиња и да кум са њом има сина. Они су били заједно некад у младости, још пре мене, тако да је кум био са две рођене сестре. И онда се одједном све моје распршило у ваздуху. Тај стан је наследио његов син, а ја ту више нисам била пожељна. То ме је баш дотукло, јер сам јако волела кума и била уз њега до смрти. Када је он умро завршило се то моје безрбрижно детињство и ту други пут схватам да поново губим то нешто, што можда заправо нисам ни имала. Капирам да морам да се изборим, да морам да радим. Мислим да сам ту преко ноћи сазрела и схватила да немам ни на кога се ослоним сем на себе. Већ са 13 година сам кренула да радим и саму себе издржавам.
Пратите нас на ИНСТАГРАМУ и ФЕЈСБУКУ
