Највећи шармер југословенске и српске глумачке сцене Бора Тодоровић (1929-2014) умро је на данашњи дан пре десет година: ненадано му је позлило после рутинске операције слепог црева, а краткотрајна кома завршила се трагичним исходом.
Упркос годинама (74), вест о његовој смрти звучала је као неслана шала, па чак и данас, деценију касније, Бора је неодољиво жив међу нама. Уосталом, недавно репризирана серија "Врућ ветар" још једном нас је подсетила каква је непоновљива глумачка појава био. Оставио је за собом читаву плејаду ликова (искусних заводника, сналажљивих коцкара, вештих превараната) градећи их са супериорном лежерношћу и невероватном лакоћом. Тако су заувек утиснути у наше сећање његови Ђенка, Лука Лабан, Пик, Ахмед, Миле, Јеленче, Макса...
Рођен је у Београду 5. новембра 1929, у учитељској породици. Уместо студија машинства завршио је Позоришну академију у класи професора Јозе Лауренчића. Прву улогу имао је већ са једанаест година у Народном позоришту (дечак у драматизацији "Понора" Гончарова), у режији чувеног Јурија Ракитина. Ипак, да није све ишло ни лако ни глатко, сведочила је његова старија сестра Мира Ступица:
- Годину или две је статирао, са по једном или две реченице. Играо је чак и одјек: глумац на сцени нешто викне, а Бора иза сцене "одјекује". Играо је и столицу на којој главни глумац седи и говори свој монолог.
Али, Бора је, заиста, могао да буде све, па и "столица". Први професионални ангажман имао је у Београдском драмском. Убрзо се са сестром Миром и њеним супругом Бојаном Ступицом преселио у Загреб и сцену ХНК, одигравши крајем педесетих година чак петнаест улога за четири сезоне. По повратку у Београд, највећи део позоришне каријере остварио је у Атељеу 212 (до 1983), а из тог периода остале су упамћене његове представе "Арсеник и старе чипке", "Развојни пут Боре Шнајдера", "Крмећи кас", "Капе доле", "Друга врата лево", "Маратонци трче почасни круг", "Чудо у Шаргану", "Псеће срце".
- Како тај Бора вуче! - рекао је на часу глуме професор Миленко Маричић, иначе шкрт на похвалама, вративши се са пробе представе "Арсеник и старе чипке" коју је режирао у старом Атељеу 212, у згради "Борбе" - присећао се много година касније тадашњи студент Петар Краљ.
А Бора је наставио истим темпом да "вуче" целог живота, дајући свему што је радио непоновљиву боју. Одласком у "слободњаке" наставио је да гради блиставу каријеру у Звездара театру, уписавши у биографију култне представе "Мрешћење шарана", "Пазарни дан", "Лари Томпсон - трагедија једне младости".
- Безобразан, шармантан, наивно лукав, сценски храбар, документарно уверљив - сведочила је о његовом дару Јелисавета Сека Саблић. - Веома вољен глумац. Никада нико љут на њега. Уме са људима, и са сниматељима, и гардероберима, али богами, и са директорима... Данас има много глумаца који одлично играју ликове са асфалта, али нико као Бора! Можда га је само сустигао син, дивни глумац Срђан Тодоровић.
Достојан глумачки наследник свог оца, Срђан се у много чему од њега разликовао. Тако се Бора са симпатијама присећао његове реакције када је добио награду за животно дело "Добричин прстен":
- Мира је била срећна. Каже да је ишла по кући и плакала. Срђан је изван тога, потпуно. Пита ме: "И, шта сад, ћале?" Он је друкчији. Колико физички личи на мене, толико смо готово антиподи. Ја сам у његовим годинама био екстровертнији. Волео сам славу, помпу. Њега то не занима.
Колеге су за Бору говориле да је врхунски глумац јер се бави антиглумом: с минимумом средстава постиже максимум глумачког израза. Прави операцију без ожиљака, а у међувремену вам улази под кожу, примећивали су са искреним дивљењем. Као у ретко којој глумачкој породици, сестра, брат и син поделили су своје дарове на равне части:
- Десило се да сви будемо такви. То је генетика. Имамо и заједнички смисао за хумор на своју штету. Додуше, Срђан је интровертнији, ја сам увек био барокнији, отворенији. Што се Мире тиче, њена сам реплика. Или она моја? Ипак, мислим да није реч само о наслеђу него и стеченом васпитању. Мајка није била таква, отац ми је умро кад сам имао три године... Не памтим га, али мислим да је то ген Тодоровића - рекао је у једном нашем разговору за "Новости".
Увек спреман на шалу, вечито спадало, умео је и да "разгневи" колеге, али - само накратко. Тако се редитељ Паоло Мађели сећа да је Бора једном, упркос сазнању да овај не подноси љубичасту боју (која је по општем уверењу баксузна у позоришту) дошао на пробу баш у љубичастом. Мађели га је појурио вичући: "Бора, убицу те!" Ипак, до данашњих дана је за њега остао незамењив:
- Бора је својим хумором - продорним, строгим, самокритичним до бола - за мене био најбољи учитељ... Имао сам прилику да радим са стотинама глумаца, а мало их је остало урезано у мом сећању и срцу. Бору Тодоровића баш ту носим и често ми се јави у мислима. Сваки пут кад пред собом имам немогуће улоге, он извири негде у мојој глави са оним својим чемерним осмехом.
Иако би се рекло да "чемерно" тешко иде уз нашег великог глумца, сам је признавао да је, у ствари, меланхолик:
- Мислим да је то од моје претеране емоционалности. Можда је и производ неког мог интимног нихилизма, осећаја да је све пролазно, да је све ништа...
Да у његовом случају ништа не може бити пролазно, потврђује задовољство телевизијске и филмске публике која је увек спремна да поново одгледа нека од његових сјајних остварења као што су "Дипломци", "Цео живот за годину дана", "Посебан третман", "Балкански шпијун", "Ко то тамо пева", "Национална класа" , "Дом за вешање, "Сиви дом", "Подземље", "Професионалац"...
За улогу Луке Лабана у "Професионалцу" добио је Гран-при у Монте Карлу (одлуком жирија, у коме је била и Вирна Лизи), а он је, лично, издвајао и Ђенку у "Маратонцима", Пика у "Балкан експресу" и Ахмеда у "Дому за вешање".
- Увек сам имао склоност за карактеризацију ликова. Ваљда је то последица од детињства па надаље, живео сам у срединама где је менталитет увек био присутан, богат и живописан, тако да су ми познате све те околности. Нисам имао проблема ни са редитељима, мање-више сам радио по своме. Нисам дозвољавао да ме редитељи уче: доста знам, дуго сам у послу и талентован сам - изјавио је у једном разговору за "Новости".
Својом појавом увек је испуњавао цео екран или позоришну сцену, па је један од куриозитета да је, како је неко приметио, имао готово више награда него улога: током активног бављења глумом остварио је око 60 позоришних, тридесет филмских и стотинак улога у тв драмама, тв филмовима и серијама.
Иако још у снази, неколико година пре смрти повукао се са сцене, а ретко се појављивао и у медијима у којима је једном приликом рекао:
- Што се глуме тиче, престао сам. Не могу више. Доста је. Не да не могу физички и ментално, него ми је, право да вам кажем, мало досадило. Дуго сам у том послу и видим да неки леп живот пролази поред мене...
Данас, десет година после одласка, и даље нам се чини да је његова смрт "непроверена гласина". Да је једна од непревазиђених каламбура, после које ће се схвативши да нас је опет збунио и заварао, и сам шеретски насмејати.
(Вечерње новости/ Вукица Стругар)
БОНУС ВИДЕО:
