Хрватска књижевница Ведрана Рудан посветила је свој нови текст под називом "Умро је највећи" Бори Ђорђевићу. Имала је лепе речи за њега, у појединим деловима је стала у његову одбрану
Преносимо га у целости.
- Отишао је Бора Чорба. “Не можеш писати о Бори”, рекао ми је муж, “ниси га познавала.”
Нисам ушла у дискусију. Бора је део моје душе онако како то никад неће бити људи које познајем откако сам се родила.
Треба ли некога “познавати” да би ти био близак онако како је Бора био мени и стотинама хиљада других који га такође нису “познавали”?
Не разумем се у музику, не слушам је често али Борине песме су за мене увек биле више од музике. Утеха, помоћ да погледам истини у очи. Кад бисмо аутом ишли на пут слушала сам само њега, па њега и опет њега.
Кад потпуно изгубљена седим у кући и тупо буљим у зид обузета својим демонима слушам Бору, Бору па опет Бору.
Топлина, очај, глас губитника који храпавим гласом мени губитници и очајници прича моју причу је оно што ми нико, најмање његова смрт, не може отети. Бора је мој брат, мој херој, мој Песник над песницима, мој штап док бауљам кроз живот у потрази за чврстим тлом.
“Погледај дом свој анђеле” може данас бити химна баш сваке земље на Кугли. Бора је без икакве конкуренције највећи рок песник на овим некад нашим просторима који су нажалост постали њихови. Бора је био “четник”, пишу ових дана.
Четник? Је*е ми се ако је био “четник”, ја и не знам ко је “четник”. Мени је четник, на пример, Пленковић који је свакој хрватској мајци или отео дете или га убија глађу. Он је Хрватску претворио у прах и пепео, ниједан му четник у том злочину није, не може и неће бити раван. И Хрватска је дом који би требао погледати Борин анђео али му то не пада на памет.
Теши ме да ће страховлада нашег четника једном цркнути, Борин глас звониће довека.
Јасно ми је, тотално је непримерено у истом тексту спомињати Бору “четника” и Пленковића разбојника, али знам да се мој драги “четник” због овог богохуљења не би узнемирио. Је**ло се њему што они око њега мисле.
Вртио је свој филм који је био и мој и који јесте мој и који ће бити мој док будем дисала. Драги Бора, давне 1989. била сам на твом концерту у Ријеци у Хрватском народном казалишту Ивана пл. Зајца. Певао си, “у случају грађанског рата, летите авионима ЈАТ-а”. Читаво позориште се смејало онако како су се у то време смејали сви којима би неко споменуо грађански рат у Југославији. Грађански рат у земљи братства и јединства? Ха, ха, ха…
Једном сам те срела на Радио Ријеци. Запањило ме твоје чисто, готово девојачко лице. Изгледало ми је попут маске која скрива лице мушкарчине груба гласа и још грубљег језика. Ни глас ти није био груб. Била сам збуњена. Је ли тај тихи, пристојни младић Бора Чорба?
Сви ми имамо хиљаду лица, сви смо ми добри или лоши глумци, ништа наша лица ни наше речи о нама не могу рећи. Зато си, Бора, за неке четник, благо онима који све знају, а за мене ћеш увек бити само лек за душу моју - закључује Ведрана Рудан у тексту објављеном на њеном сајту рудан.инфо.
БОНУС ВИДЕО:
Пратите нас на ИНСТАГРАМУ и ФЕЈСБУКУ
