Hrvatska književnica Vedrana Rudan posvetila je svoj novi tekst pod nazivom "Umro je najveći" Bori Đorđeviću. Imala je lepe reči za njega, u pojedinim delovima je stala u njegovu odbranu
Prenosimo ga u celosti.
- Otišao je Bora Čorba. “Ne možeš pisati o Bori”, rekao mi je muž, “nisi ga poznavala.”
Nisam ušla u diskusiju. Bora je deo moje duše onako kako to nikad neće biti ljudi koje poznajem otkako sam se rodila.
Treba li nekoga “poznavati” da bi ti bio blizak onako kako je Bora bio meni i stotinama hiljada drugih koji ga takođe nisu “poznavali”?
Ne razumem se u muziku, ne slušam je često ali Borine pesme su za mene uvek bile više od muzike. Uteha, pomoć da pogledam istini u oči. Kad bismo autom išli na put slušala sam samo njega, pa njega i opet njega.
Kad potpuno izgubljena sedim u kući i tupo buljim u zid obuzeta svojim demonima slušam Boru, Boru pa opet Boru.
Toplina, očaj, glas gubitnika koji hrapavim glasom meni gubitnici i očajnici priča moju priču je ono što mi niko, najmanje njegova smrt, ne može oteti. Bora je moj brat, moj heroj, moj Pesnik nad pesnicima, moj štap dok bauljam kroz život u potrazi za čvrstim tlom.
“Pogledaj dom svoj anđele” može danas biti himna baš svake zemlje na Kugli. Bora je bez ikakve konkurencije najveći rok pesnik na ovim nekad našim prostorima koji su nažalost postali njihovi. Bora je bio “četnik”, pišu ovih dana.
Četnik? Je*e mi se ako je bio “četnik”, ja i ne znam ko je “četnik”. Meni je četnik, na primer, Plenković koji je svakoj hrvatskoj majci ili oteo dete ili ga ubija glađu. On je Hrvatsku pretvorio u prah i pepeo, nijedan mu četnik u tom zločinu nije, ne može i neće biti ravan. I Hrvatska je dom koji bi trebao pogledati Borin anđeo ali mu to ne pada na pamet.
Teši me da će strahovlada našeg četnika jednom crknuti, Borin glas zvoniće doveka.
Jasno mi je, totalno je neprimereno u istom tekstu spominjati Boru “četnika” i Plenkovića razbojnika, ali znam da se moj dragi “četnik” zbog ovog bogohuljenja ne bi uznemirio. Je**lo se njemu što oni oko njega misle.
Vrtio je svoj film koji je bio i moj i koji jeste moj i koji će biti moj dok budem disala. Dragi Bora, davne 1989. bila sam na tvom koncertu u Rijeci u Hrvatskom narodnom kazalištu Ivana pl. Zajca. Pevao si, “u slučaju građanskog rata, letite avionima JAT-a”. Čitavo pozorište se smejalo onako kako su se u to vreme smejali svi kojima bi neko spomenuo građanski rat u Jugoslaviji. Građanski rat u zemlji bratstva i jedinstva? Ha, ha, ha…
Jednom sam te srela na Radio Rijeci. Zapanjilo me tvoje čisto, gotovo devojačko lice. Izgledalo mi je poput maske koja skriva lice muškarčine gruba glasa i još grubljeg jezika. Ni glas ti nije bio grub. Bila sam zbunjena. Je li taj tihi, pristojni mladić Bora Čorba?
Svi mi imamo hiljadu lica, svi smo mi dobri ili loši glumci, ništa naša lica ni naše reči o nama ne mogu reći. Zato si, Bora, za neke četnik, blago onima koji sve znaju, a za mene ćeš uvek biti samo lek za dušu moju - zaključuje Vedrana Rudan u tekstu objavljenom na njenom sajtu rudan.info.
BONUS VIDEO:
Pratite nas na INSTAGRAMU i FEJSBUKU
