Стално су лагали једно друго, па упали у лавиринт лажи
Једна од највећих звезди 90-их година, Соња Митровић Хани, је једном приликом причала о својим великим љубавима пре него што се удала за Жељка Митровића. Она са Жељком има двоје деце, Сандру и Сашу, а ово је прича о њеној младости и везама које нису имале срећан крај. Преносимо у целости интервјуу из Сабора 1995. године, у коме је Хани отворила душу.
Мислим да је то што сам одрасла у здравој, поштеној и веома срећној породици пресудно утицало на цео мој живот. Брат Чедомир, мајка Нада и отац Александар симић одувек су ми били најоданији пријатељи, који ми несебично пружају љубав, разумевање, подршку и помоћ. Мама и тата су правници, али тата је био страствени колекционар плоча и вероватно сам због тога још у најранијем детињству заволела музику. За трећи рођендан добила сам мали клавир, па сам уз црквени календар ( то су ми као биле ноте) свирала и певала по цео дан. Видевши да имама дара за уметност тата ме је усмеравао у том правцу. Зато чак и данас, када пролазим београдском Карађорђевом улицом, имам утисак да зидови зграде у којој смо живели одишу дивном музиком "Плетерса" или Реја Конифакоје смо слушали, и сећања ми враћају спокој и топлину безбрижног детињства.
Фото: Репринт ТВ Новости
Чоколада испод клупе
Пошто сам од малена била окупирана музиком, није фраза кад кажем да је она била моја прва велика љубав која је одредила цео мој животни пут. Певала сам у дечијем хору "Колибри", ниједна приредба није се могла замислити без мене, а због честих проби, концерата и снимања много сам изостајала са часова. Због свега тога сам била обележана, интересантнија од других, и мада сам међу дечацима имала много добрих другова, увек ус ми поклањали више пажње него другим девојчицама.
У трећем-четвртом разреду имала сам прву симпатију, Ивана. Седели смо у истој клупи и чинило ми се да он има најлепше очи у одељењу, можда зато што сам из тих очију "читала" да се и ја њему допадам. Страшно ме је забављало, то што је, кад год бих га погледала, стидљиво обарао поглед и готово да сам живела за те тренутке.
Обоје смо били добри ђаци, али Иван је био мало бољи од мене, и када сам одговарала, шапутао ми је лекције. Ужасно се нервирао када бих учитељици дала погрешан одговор и добила нижу оцену! У то време, код нас није било финих чоколада, као што су беле, или "тоблероне", а пошто су и Иванови и моји родитељи често путовали у иностранство, доносили су нам их. Наравно, те чоколаде смо делили са целим одељењем, али Иван или ја смо увек, испод клупе, једно другом остављали неколико коцкица више. И управо та, кришом дотурена чоколада од симпатије, имала је посебно сладак, незабораван укус, кога се и данас сећам са радошћу - укус праве, наивне, чисте, платонске дечије љубави, исказане обореним погледом, украденим осмехом, или неком малом пажњом.
Фото: Репринт ТВ Новости
"Годину дана се нисмо ни чули, ни видели. Чврсто сам решила да га преболим, а онда смо се, изненада, срели на улици..."
Прочитајте још: ЈЕЛЕНИ ТОМАШЕВИЋ се остварио сан: Овако нешто нисам могла ни да замислим
Понекад би ме Иван обрадовао цедуљицом коју бих затекла испод клупе, на којој је писало: "Свиђаш ми се". Дан-два касније, такво изненађење сам ја приређивала њему, али не дај Боже да једно другом отвореније изјавимо љубав! За то већ нисмо имали храбрости. С друге стране, у тим, клиначким годинама, нисмо ни знали да се може волети другачије од начина на који смо ми то чинили.
Иванове и моје узајамне симпатије трајале су две-три године. Временом су се претвориоле у дивно другарство. Касније, у седмом-осмом разреду, када смо били зрелији, радо смо евоцирали успомене и смејали се својим спонтаним, детињастим поступцима.
Фото: Репринт ТВ Новости
Хорско певање, којим сам се бавилау Дечјем хору РТВ-а код Златана Вауде, у тинејџерским годинама ми је досадило, па сам већ у 15-ој основала рок групу "Хани". Изнајмљивали смо гараже, даноноћно вежбали и маштали како ћемо једнога дана бити велике рок звезде. Радили смо са великим ентузијазмом, снимали плоче, а пошто је мене веома привлачио студијиски рад, стално сам се мувала по студијима, учила, помагала, певала пратеће вокале...
Када сам имала 18-19 година, дошла сам пред студио због снимања своје плоче, али врата су била закључана. Док сам чекала остале чланове групе, испред мене је, на мотору, "пролетео" неки момак који је био толико леп да сам се први пут у животу окренула на улици! Неколико тренутака касније, он се вратио, зауставио мотор и упитао ме: "Да ли си ти Хани?" Збуњена, потврдно сам климнула главом, а момак, неколико година старији од мене, рекао је да је мој сниматељ.
Фото: Репринт ТВ Новости
Лавиринт лажи
Сниматељ и ја смо, додуше, разменили бројеве телефона, али мени понос није дозвољавао да му се прва јавим. Пролазили су дани. Чим бих ушла у сттан и упитала родитеље да ли ме је неко тражио, изговарали су "хиљаду" имена, али не и његово. Погнуте главе, разочарана, одлазила сам у своју собу и "летела" на сваки звук телефона, мислећи да је ОН. Чезнула сам за њим, али било ме је "блам" да ја, као женско, нешто предузмем да бисмо били заједно. Када сам изгубила сваку наду да ће од те моје љубави бити нешто, лепи сниматељ ми се јавио телефоном и позвао ме да дођем на његов рођендан. На седмом небу од среће, готово да нисам веровала рођеним ушима.
Нас двоје смо имали неке заједничке пријатеље, а они су предложили да му направимо рођенданску торту. Нисам у то време била вична у кувању па сам замолила маму да је направи. Наравно, када сам се са пријатељима појавила на слављу, свима сам рекла да је торта мојих руку дело. Слављеник је био одушевљен, а мени су од љубавне треме почела да клецају колена, па сам се сва ушепртљила! Током вечери, ипак сам успела мало да се раскравим и да се уклопим у велико, весело друштво. Причали смо, шалили се, ђускали, но било је више него очигледно шта се између слављеника и мене дешава. Готово да се није одвајао од мене, а у току једног сентиша, први пут ме је пољубио.
Фото: Репринт ТВ Новости
Тако смо почели да се забавлајмо, али то је ишло траљаво. Нисмо излазили баш сваки дан. Дешавало се да два-три месеца нон-стоп будемо заједно, а онда се исто толико дуго чак ни телефоном не чујемо. У једној од тих пауза нашег забављања, са групом сам имала концерт у Бањи Ковиљачи. Док сам у хотелској соби, уз кафу, девојци једног од музичара причала о тој својој љубави, неко је покуцао на врата. "Слободно"!, викнула сам и шокирала се када се он појавио! Сложио ми је неку причу како ме је звао и да су моји родитељи рекли где сам отпутовала, а ето, он као случајно пролази баш тим путем... Ипак, те вечери смо се "свака, вашка обашка" вратили у Београд, да би смо већ после неколико дана наставили да се забављамо. И опет раскинули. Па се помирили. Па поново прекинули...
Фото: Репринт ТВ Новости
Годину дана се нисмо чули, ни видели. Нисам то ни желела јер сам схватила да ме та веза "на парче" само исцрпљује. Чврсто сам решила дефинитивно да раскрстим са том љубављу и да преболим анђеоски лепог сниматеља, али једнога дана смо се, изненада срели на улици. Слагала сам га да имам новог дечка, а он ми је "вратио лопту" и рекао да и он има ново девојку. Али, без обзира на све, нас двоје смо наставили да се забављамо, и из неког инфантилног страха од искреног разговора о емоцијама - да се лажемо. Он је и даље имао "другу девојку", ја "новог дечка", али упорно смо остајали заједно, запетљавајући се у лажи као у лавиринт. То се завршило његовим одласком у иностранство. Данас, после много година, шаље ми поздраве преко пријатеља.
У међувремену, срела сам своју прву праву, снажну, обострану љубав. Био је то Жељко. Из брака са њим имам двоје предивне деце, Сандру и Сашу.
БОНУС ВИДЕО:
Пратите нас на ИНСТАГРАМУ и ФЕЈСБУКУ
