Патријарх Павле рођен је 1914. године као Гојко Стојчевић у славонском селу Кућанци код Доњег Михољца и веома рано је остао без родитеља. Имао је само три године када је бригу о њему преузела тетка, пошто му је отац умро од туберкулозе, од које је оболео у Америци. Убрзо је остао и без мајке, која је преминула рађајући дете новом супругу.
Нижу гимназију завршио је у Тузли, а вишу у Београду, након чега је уписао богословији у Сарајеву, а потом и Богословски факултет у Београду. Занимљиво је да је упоредо студирао и медицину, али је стигао само до друге године... Као малом није му баш веронаука добро ишла, за разлику од математике и физике, али је породица веома утицала на њега, па је одлучио да треба да студира богословију.
Фотографија патријарха као студента
Ретуширана фотографија са ликом патријарха, док је још био млади студент Богословског факултета, тридесетих година прошлог века, прави је раритет.
После периода искушеништва замонашен је у манастиру Благовештење 1948. године и добио име Павле, а до 1955. у време борбе комуниста против цркве провео је у манастиру Рача. Потом је отишао у Атину на постдипломске студије. Тамо је био до 1957. када је изабран за епископа рашко-призренског. Као архијереј на Косову и Метохији провео је више од три деценије, и заједно је са народом трпео нападе и увреде.
Гојко Стојчевић студент Богословског факултета у Београду крајем '30их година, касније владика Рашко-призренски и патријарх српски господин Павле. pic.twitter.com/fYdjHLhJGY
— Retuširanje Foto (@RetusiranjeFoto) March 9, 2022
У Епархији рашко-призренској градио је нове цркве, обнављао старе и порушене, посвећивао и монашио нове свештенике и монахе. Старао се о Призренској богословији, где је повремено држао и предавања из црквеног певања и црквенословенског језика. И поред бројних обавеза увек је нашао начин да се додатно упосли. Кажу да је обављао и столарске, лимарске, електричарске, књиговезачке послове...
Стално је био у покрету, како би обилазио и служио у свим местима своје епархије. Углавном је свуда ишао пешке, од Пећи до манастира Пећке патријаршије, од Приштине до манастира Грачанице. Где није могао пешке ишао је аутобусом јер епархија није имала ауто. Тек касније, епархија је имала један вартбург.
Патријарх је готово сваког лета одлазио у манастир где се замонашио.
- Појављивао се око летњих Врачева, два дана по Петровдану, с посебном енергијом коју је преносио на друге. Држао је литургије, проповеди и беседе, а после тога поправљао фасунге и дихтунге по манастиру - рекао је својевремено за „Политику” архимандрит Георгије Добросављевић, који је био игуман Благовештења више од пола века.
Да би дошао до манастира, са народом је стрпљиво чекао аутобус. Георгије, који је веома поштовао Павла радо је препричавао заједничке анегдоте, а међу њима и ону да је Павле сам себи ушивао дугмад и пенџетирао ципеле.
Сахрани присуствовало 600.000 људи
Патријарх Павле преминуо је 2009. године, а у нестварној тишини на вечни починак испратило га је најмање 600.000 људи. Стотине хиљада пратило је ковчег од Саборне цркве у Београду до платоа испред Храма Светог Саве где је на десетине хиљада људи чекало поворку. Људи су стајали на тротоарима све до до манастира Светог архангела Михајла у Раковици, где је патријарх и сахрањен.
(Курир.рс/М.Ј)
БОНУС ВИДЕО:
Пратите нас на ИНСТАГРАМУ и ФЕЈСБУКУ
