У интервјуу од пре 20 година, певачица Марта Савић је отворила душу и поделила причу о једном од најтежих тренутака у њеном животу.
Опседнута страхом да се њеној беби нешто лоше може догодити, Марта Савић учинила је грешку због које се много каје.
- Дана 11. августа 1998. године породила сам се у Немачкој и на свет донела ћерку Елену. Месец дана након тога, прешла сам у Београд. Када се за неку жену каже да је у другом стању, тада се не мисли само на то да има велики стомак. То друго стање уједно је и сплет психолошких промена које жена проживљава. Нешто од тога остане и после порођаја и тако је било и са мном.
Прочитајте још: Кара Делевињ "МАНИФЕСТУЈЕ" БЕБУ и купује слатку одећу за своју будућу децу (ФОТО)
Марта је објаснила да је након порођаја почела да осећа нерационалан страх за безбедност детета:
- Ја сам једно време буквално била опседнута страхом да се детету нешто не догоди. Нарочито сам се бојала да ћеркицу ставим са собом у кола. Возим и гледам у ретровизору како јој се главица љуља и - једноставно страх ме је. Роје ми се мрачне мисли шта би било да се недај боже сударимо.
Фото: Сабор
У том периоду, певачица је примила и узнемирујућу вест:
- Само што сам дошла у Београд, тетке су ми јавиле да ми је отац болестан. Ни на памет ми није падало да дете ставим у кола и одем да видим шта му је. Осим тога, мислила сам, болестан, па болестан, врло важно, оздравиће.
Међутим, ситуација није била ни изблиза наивна као што јој се чинило:
- Не знам колико дана касније, у госте ми је дошао рођак из Босне. Рекла сам му да је отац нешто болеста, а он мени да ће сутра отићи у Јашу Томић да га обиђе. У повратку из Јаше Томић рекао ми је да је отац поприлично лоше и да има жељу да оде у своју родну Модричу у Републици Српској и да тамо умре, али да не може да устане из кревета. Шта сам могла, одмах сам потегнула неке везице да му обезбедим превоз до Модриче, али су ми већ сутрадан јавили да је касно - отац је умро.
Марта каже да је то једна од ствари у животу због које највише жали:
- Тек тада ми се цео филм одвртео у галви. Мој отац је био јако болестан, а ја га нисам обишла, мој отац отац никад није видео своју унуку, јер сам му ја то из свог, оправданог или неоправданог, страха онемогућила. Исправке нема. Сада ми је због тога ужасно жао и када моја Елена, изговарајући своје прве речи, гуче: "Мама...тата...дека", ја сва претрнем и кажем јој: "Сунце мамино, ми више немамо деку".
БОНУС ВИДЕО:
