U intervjuu od pre 20 godina, pevačica Marta Savić je otvorila dušu i podelila priču o jednom od najtežih trenutaka u njenom životu.
Opsednuta strahom da se njenoj bebi nešto loše može dogoditi, Marta Savić učinila je grešku zbog koje se mnogo kaje.
- Dana 11. avgusta 1998. godine porodila sam se u Nemačkoj i na svet donela ćerku Elenu. Mesec dana nakon toga, prešla sam u Beograd. Kada se za neku ženu kaže da je u drugom stanju, tada se ne misli samo na to da ima veliki stomak. To drugo stanje ujedno je i splet psiholoških promena koje žena proživljava. Nešto od toga ostane i posle porođaja i tako je bilo i sa mnom.
Pročitajte još: Kara Delevinj "MANIFESTUJE" BEBU i kupuje slatku odeću za svoju buduću decu (FOTO)
Marta je objasnila da je nakon porođaja počela da oseća neracionalan strah za bezbednost deteta:
- Ja sam jedno vreme bukvalno bila opsednuta strahom da se detetu nešto ne dogodi. Naročito sam se bojala da ćerkicu stavim sa sobom u kola. Vozim i gledam u retrovizoru kako joj se glavica ljulja i - jednostavno strah me je. Roje mi se mračne misli šta bi bilo da se nedaj bože sudarimo.
Foto: Sabor
U tom periodu, pevačica je primila i uznemirujuću vest:
- Samo što sam došla u Beograd, tetke su mi javile da mi je otac bolestan. Ni na pamet mi nije padalo da dete stavim u kola i odem da vidim šta mu je. Osim toga, mislila sam, bolestan, pa bolestan, vrlo važno, ozdraviće.
Međutim, situacija nije bila ni izbliza naivna kao što joj se činilo:
- Ne znam koliko dana kasnije, u goste mi je došao rođak iz Bosne. Rekla sam mu da je otac nešto bolesta, a on meni da će sutra otići u Jašu Tomić da ga obiđe. U povratku iz Jaše Tomić rekao mi je da je otac poprilično loše i da ima želju da ode u svoju rodnu Modriču u Republici Srpskoj i da tamo umre, ali da ne može da ustane iz kreveta. Šta sam mogla, odmah sam potegnula neke vezice da mu obezbedim prevoz do Modriče, ali su mi već sutradan javili da je kasno - otac je umro.
Marta kaže da je to jedna od stvari u životu zbog koje najviše žali:
- Tek tada mi se ceo film odvrteo u galvi. Moj otac je bio jako bolestan, a ja ga nisam obišla, moj otac otac nikad nije video svoju unuku, jer sam mu ja to iz svog, opravdanog ili neopravdanog, straha onemogućila. Ispravke nema. Sada mi je zbog toga užasno žao i kada moja Elena, izgovarajući svoje prve reči, guče: "Mama...tata...deka", ja sva pretrnem i kažem joj: "Sunce mamino, mi više nemamo deku".
BONUS VIDEO:
