Певачица потпуно искрено о одрастању у селу Четереже
У своје село се увек радо враћа и са поносом истиче одакле је као и то да би се данас вратила у период када је имала 13-14 година и када је била безбрижна.
Како је професорка Славица Ђукић Дејановић и најавила, Рада Манојловић је својим гласом задобила заслужено место на естради међу певачима и већ годинама успева да се одржи у тим водама. Као веома млада је почела да се бави овим послом, због чега је запоставила факултет али не искључује могућност да ће му се вратити.
- Ја носим најлепше успомене и сада када бих могла тако бих се вратила у својих 13-14 година, док још нисам кренула у средњу школу већ док сам била у селу, када ми је једина занимација била рекет у руке и тенис са сестром цео дан, лопте, свега. Ја сам била спортски настројена, тата се и данас хвали како сам са седам година скакала два метра и скоро 10 центиметара. То сам на мајку, умела сам да окрећем руке, као неко дете од гуме, била сам способна, за одбојку, кошарку, само за фудбал нисам била. Еластична у спорту, на маму, а глас на тату. И мој рођени брат Ненад дивно пева, али тата пева... Тата има ту боју гласа, умлилан опојан и он је од моје седме године чуо то код мене, јер ја сам стално причала и певала и када нешто препричавам ја певам, тако да смо од малена певали "Ој Мораво, Мораво, моје село равно...". Биле су и неке школске приредбе, такмичења, баш је све од малих ногу кренуло. У школи, хвалим се сада, ја нисам имала од првог основне до четврог средње ниједну четворку. Била сам вуковац, ђак генерације, дочекана као најбоља у Браничевском округу на Двору краља Александра - почиње разговор о свом детињству и првим певачким корацима певачица Рада Манојловић у емисији "На терапији са Славицом Ђукић Дејановић".
Рада је средњу школу завршила у Великој Плани док је у Крагујевцу уписала Економски факултет.
- Нисам ја била много за економију али нисам имала баш ни много избора, економија је била најближа, али ме је живот и посао одвео на неку другу страну а и себе никада нисам замишљала као девојку, жену која ради у једној просторији... - прича искрено Рада док је Славица прекида питањем да ли је имала надимак од својих родитеља.
- Ми смо надалеко биле познате као Раја и Маја. Мени је отац дао име по себи он је Раде, ја Радмила, а сестра је добила по мами Мирјани, она је Марија. То је код нас све некако повезано - каже искрено Рада која додаје и да су живели у једној хомогеној породици испуњеној љубављу.
- Тата и мама су се много волели. Оно што ја памтим је стварно све најлепше, буквално не могу ничега ружног да се сетим, добро било је ту и неких свађица, и понеко татино пијанство ја памтим, али како ће човек другачије, када се окупимо на слави, па се распевамо, мора да се попије, онда се обавезно посвађамо - са осмехом каже Рада и наставља:
- Живот који памтим са њима, тих мојих 19 година, сматрам преломну тачку ту моју 19. годину је протекао у благостању. Ја кажем нисмо имали ништа, имали смо све. Не знам како је њима успело за руком, увек сам се питала како бих ја данас вапитала своју децу, јер данас виђамо како вриште, хоћу ово, хоћу оно...
Бонус видео:
Пратите нас на ИНСТАГРАМУ и ФЕЈСБУКУ
