Србија се опросила од глумачког великана Бранка Цвејића
Чувени глумац Бранко Цвејић рођен је у Београду 25. августа 1946. године. Он је два пута узастопно био именован за управника Југословенског драмског позоришта. Његов отац био је оперски певач Жарко Цвејић, те је он заслужан за љубав коју је Бранко осећао према позоришту пошто га је са супругом од раног детињства водио у позориште. Награђиван је више пута а запамтили смо га по ликовима у серијама Синише Павића ''Породично благо'', ''Стижу долари''. Иза њега је остало двоје деце ћерка Бојана и син Жарко који су по занимању музколози, а супруга Весна Цвјић је по занимању професор биохемије на Медицинском факултету у Београду.
Ко Вас је увео у позориште?
Мој отац Жарко Цвејић, оперски певач, био је члан Народног позоришта. Он и мајка су ме, још као бебу, носили у позориште. А кад сам проходао шуњао сам се по „катакомбама” ове куће, од тавана до подрума. Инфицирао сам се свим тим мирисима, од шминке до лепкова за браду и бркове...
Шта посебно памтите из тих времена?
Много шта, али једанпут сам био изненађен, готово фрапиран. Једне вечери у гардеробу мог оца ушли су Лоренс Оливије и Вивијен Ли! Имали су представу у Београду. Било је то средином педесетих. Имао сам тада само десетак година. Сећам се сваког детаља. У кући је била жестока расправа да ли ја могу да гледам крваву Шекспирову трагедију „Титус Андроникус”са Лоренсом и Вивијен, коју је режирао Питер Брук. Јер, то није за децу. Ту има озбиљних догађања свих природа... Ипак, гледао сам ту представу... Невероватни људи су у та времена долазили у Београд. Има тога и сад, али не овог калибра. Ево, почео је Битеф...
Кад сте добили прву улогу?
Било је то почетком шездесетих, кад сам пошао у гимназију. Учествовао сам у снимању филма „Прозван је Пети три”. Био сам тада у Петој београдској гимназији где смо имали драмску секцију. Од тих дана се дружим са садашњим истакнутим сценаристима и редитељима. Један је Горан Марковић, а други Срђан Карановић. Са Срђаном сам почетком седамдесетих радио телевизијску серију „Грлом у јагоде” и филм „Јагоде у грлу”. То никад нећу заборавити. По томе сам, као глумац, посебно остао запамћен.
Да ли сте тада добили надимак Бане Бумбар?
Не. Било је то раније. Тако ме назвао чувени редитељ, архитекта, оснивач Југословенског драмског позоришта и дугогодишњи управник Бојан Ступица, кад сам, још као студент, дошао у позориште. А тај надимак сам, својом вољом, уз сагласност Срђана Карановића, задржао и у серији „Грлом у јагоде”.
Прочитајте још: Бранко Цвејић је два дана пред смрт пио пиће са ИРФАНОМ МЕНСУРОМ: "Његово стање је варирало"
Ко је све припадао групи глумаца „Бојанове бебе”?
Ступица је био изузетан човек, заљубљеник у позориште и све позоришне људе. Ми, млади глумци, који смо тада крајем шездесетих били уз Ступицу називани смо „Бојанове бебе”. Били смо то: Гојко Шантић, Таса Узуновић, Милан Гутовић, Јосиф Татић, Иван Бекјарев, Ђурђија Цветић, Светлана Бојковић, Мирјана Вукојчић... И ја. Била су ту и двојица Ђурића, Слободан и Душан, али су, на велику жалост, обојица настрадала у саобраћајним несрећама.
Кога сте од глумаца затекли уз Ступицу?
Били су то само велики глумци. Најмлађи од тих старих били су Миша Јанкетић и Љуба Тадић, а од оних искусних Виктор Старчић, Дејан Дубајић, Милан Ајваз, Љубиша Јовановић, Карло Булић, Марија Црнобори, Бранко Плеша, Рахела Ферари, Миливоје Живановић, Мира Ступица, Стево Жигон... Било ми је драгоцено то дружење са свим тим асовима глуме. Седео сам са њима и само слушао шта они причају. Од јутра до дубоко у ноћ...
Са ким се сад виђате?
Марија Црнобори долази врло често у моју канцеларију. А кад се градило ово ново позориште, пре пет, шест година, она је сваки дан долазила ту, на градилиште, у једну бараку, у моју радну собу. Била је ту често и пре мене. И кад дођем она ми поднесе извештај: „Данас их је дошло 143. И сви раде”... Она је, замислите, док ми још спавамо, у цик зоре, бројала раднике који су долазили да граде позориште...
Колико сте партијски ангажовани?
Никад у животу нисам имао ниједну књижицу. Никад нисам припадао ниједној партији. Али, не кажем да нисам симпатизер неке од странака које нам се нуде. Оно због чега сам свима захвалан јесте чињеница да ме нико није терао да будем њихов члан...
Колико сте успели да се бавите спортом?
Желео сам то. Покушавао сам... Али, све је остало на покушају. У то моје време било је у моди, од јесени до пролећа, ићи на клизање, на Ташмајдан. Они који су имали више дара играли су хокеј. Оно што ја нисам могао да чиним радио је Драган Стојановић, мој брат од тетке. Био је одличан хокејаш Партизана. Парирао је чак и непобедивим Словенцима. Била је тада на Ташмајдану дивна атмосфера. Отворен стадион, мраз стеже, гледалаца неколико хиљада, велико навијање, а после тога загревање и дружење у „Последњој шанси” изнад стадиона...
Који спорт је сад Ваш?
Опчинили су ме ови наши тенисери: Новак Ђоковић, Ана Ивановић и Јелена Јанковић. Могу да вам кажем да не спавам ноћима кад они играју. Све гледам. Они нису само врхунски играчи, већ су тако и лепи, образовани и елоквентни да се ја њима поносим. Прирасли су ми за срце. Обожавам их...
Колико поштујете државне границе?
Кад је уметност у питању за мене граница – нема. Ми ништа не бисмо могли да учинимо ако бисмо се вртели у кругу Београд, Нови Сад, Сомбор, Ужице, Ниш... Не бисмо имали ни праву слику о својој вредности. Зато је мој циљ излазити непрестано и на међународну сцену и доводити странце код нас. И ми се тако понашамо. Одлазимо ове јесени у Канаду. Приближавамо се европској унији позоришта... У региону смо били свуда. У загребачком „Казалишту младих” имали смо неколико представа које су биле поздрављене на најбољи начин. Гостовали су и они код нас. А о сарадњи са Скопљем, Сарајевом, Љубљаном... да не говорим.
Награде Вас мимоилазе. Зашто?
Награђиван сам као глумац, али, скромно речено, не баш онолико колико сам то заслужио. Због тога ја волим да кажем да немам ниједну награду. Добио сам, на пример, награду за улогу Петруњеле, женску улогу, у „Дунду Мароју”... А прошле сезоне сам награђен као менаџер... Ипак, мислим да је мера вредности уметника и сећање гледалаца. Оно што вреди то траје...
Зашто не играте у Вашем позоришту?
Тако сам одлучио и због могућих прича свих врста, а и из практичних разлога. Не могу да будем одсутан из канцеларије директора месец, два док трају пробе... Знам, Јован Ћирилов тврди да редитељ-управник и глумац-управник морају, као што су то чинили Шекспир и Молијер, да дају печат свом позоришту и личним учешћем у представама. То досад нисам могао, али има времена. Размислићу...
Засад је телевизија Ваша сцена?
Тако се догађа. Играм у серијама Синише Павића: „Породично благо”, „Стижу долари”... То ми је драго, добре су улоге и баш су ми „легле”. Мислим да сам их добро одиграо. А да је то тако ја осетим по реаговању људи на јавним местима. Волим да идем на пијацу суботом и недељом. Тада одговарам на сва питања продаваца и купаца...
Како се сналазите у породици?
Веома добро. Сви имају своје послове, па ни о коме посебно не бринем. Кћерка Бојана (30) и син Жарко (26) музиколози су, значи уметници, а моја супруга је др Весна Цвејић, професор биохемије на Медицинском факултету у Београду. Весна није уметник, али је велики љубитељ уметности. Бојана живи у Бриселу, често путује, па се може рећи да живи у Европи. Жарко је музику завршио у Енглеској, на Оксфорду, где је и магистрирао, а сад у Америци, у Корнелу, припрема докторат.
Шта можете рећи о себи?
Срећан сам човек. Спојио сам хоби и посао, а резултат тог микса је страшна страст која ми омогућује да живим на најбољи начин.
Да ли сте верник?
Знам сигурно да нисам атеиста, нисам безбожник. Мој деда, по оцу, Бранко Цвејић је био свештеник, а био је и професор у гимназији у Руми, Карловцима, у Другој београдској... Деда је поред веронауке предавао још латински, грчки и – математику!
Колико Вам брзо пролази живот?
Јаооо, некад ми се учини претерано брзо. Време као да лети... Мој колега Воја Брајовић, министар културе, спровео је у дело оригиналну идеју: бројао је своје године до 50, а затим је почео да их броји уназад... Тако да се он сад приближава „пубертету”... Неће, верујем, министар да се наљути што сам одао његов систем мерења дужине живота.
БОНУС ВИДЕО:
Пратите нас на ИНСТАГРАМУ и ФЕЈСБУКУ
