Певачица је остала без мајке кад је имала само 19 година
Рада Манојловић је са 19 година остала без мајке, која је као млада перминула од карцинома грлића материце. Како је певачица открила с кнедлом у грлу, то је био разлог њене највеће туге до дана-данас.
- Ја сам имала 19, сестра 17 година. Имала сма најбољу другарицу у селу, чак и сестру, тамо смо сви Манојловићи рођаци, она је моје годиште, '85. њој је мама умрла када је имала две године и ја сам се цео живот питала како јој је и цео живот молила Бога, јер ми смо седеле у клупи заједно, била ми је најбоља другарица и некако гледајући њу увек ми је било тешко због ње и само сам размишљала да се мени не деси, само да моја мама... - почиње разговор о болној теми Рада Манојловић у емисији "На терапији са Славицом Ђукић Дејановић".
- После сам почела да размишљам да ли је могуће да то чега се плашиш да ти Бог и намени. Невероватно, ја сам се толико плашила, она нам је свима била слаба тачка у селу и у мени је био страх само то да се не деси, само то да се не деси... И, када се моја мама разболела, боловала је годину и по дана, ја то уопште нисам доживљавала озбиљно. Не могу да заборавим никада њене речи, она је била исто као и ја, када се нечега плашим волим да ми неко да неку потврду, када питам: "Шта мислиш, да ли ће бити све у реду?", да ми неко каже: "Хоће", и да се ја смирим. Сећам се, наша мајка је стално, она је осећала и имала тај страх, и често је питала мене и сестру: "Шта мислите, хоће ли ваша мајка да оздрави?", а ми смо јој говориле: "Наравно, мама" - присећа се Рада болних момената.
- Ја сам у тим годинама већ радила свадбе, шаторе, упоредо, други певач пева на свадби, ја на паузи учим за школу и добијам све петице и нисам имала времена да размишљам о њој у смислу те болести и да се ја удубим у то. Још сам чула да се то лечи у не знам коликом проценту, није ми падало на памет да је то код ње тај неки стадијум. Чак је један период, шест месеци, све било у реду са њом, на неким контролама је све било чисто, тако да сам ја била то је то. Међутим рецидив се вратио. Доста несвесно ме је све то дочекало - прича искрено Манојловићева и наставља:
- И сам тај тренутак... Ја сам била са њом до самог краја, ја сам њу држала за руку. Када кажеш нешто живиш, доживљаваш, гледаш и као да ниси то ти, као да сам се изместила из саме себе и однекуд ја сад то гледам. Мислим да сам тако то и превазишла, наставила сам да живим даље и да радим. Негде сам психолошки поништила све то. Не памтим када сам плакала, могу да набројим када све од 2004. године сада ће бити пуних 20 година како је нема. Јесам плакала како време пролази, ево сада ја рецимо имам 37 година, она се у мојим годинама, за неких још шест месеци разболела, када долазим у те године тек схватам која је то младост. Ја то тада можда нисам доживљавала. Онда помислим, човече како је било њој, још је имала и нас две. Мислим да је њој најжалије што је нас две оставила. Али исто тако се сећам колико је она била смирена. Ја сам паничар, опраштам се са животом када ме боли зуб или глава, а она је била, ево сећам се, моја сестра је јако добро кувала, учила је од ње, и већ је мајка болесна дуго и већ су нам рекли да је то све лоше, ја никада нисам веровала у те прогнозе, али морам да вам кажем када су рекли да ће живети још месец дана, 30 дана је још живела. То је невероватно. Мени они то причају, али то иде, одлази од мене, одбија се, ја то не слушам нисам хтела то да прихватим никако. И, сестра кува нешто и почиње да плаче јер све то знамо, а мајка онако, сећам се, једва иде, онако болесна, малтене на самррти каже: "Марија, ти не смеш да плачеш, ти мораш да мислиш да ћеш имати своју децу сутра, мораш да будеш јака", она је нас тешила до задњег дана - присећа се Рада са сетом у гласу.
- Вече пре него што је водимо у болницу, она ће сутрадан умрети, да сад не причам неке детаље, десило јој се нешто, пала је онако на кревет и ја се ту већ сломим, ја сам ту видела да је то крај, већ шамара реалност и почнем да плачем као киша испред ње, и она ме пита онако, без иједне сузе, ту сам почела да јој причам да је она мој херој, јер не могу да верујем да она није плакала, као да то није била она, као да смрт није ништа, њој је много више било стало како ћемо нас две... - прича Рада која више не може да задржи сузе и наставља:
- Ја се проспем, то је први пут да сам плакала, да сам дошла до свести да то није лаж. Ја поред ње крокодилске сузе, она каже: "Радмила, зашто плачеш?", ја ту њој кажем: "Зато што нисам провела више времена са тобом", јер ја сам била стално на свиркама, стално у школи. Ја сам зарађивала и она мени каже: "Молим?! Радмила, нећу више да те видим да си плакала, јер да ти ниси радила...", јер певање је као и сада и тада било више него просечна зарада, јер тата је могао да заради нешто, али ја сам десет пута више зарађивала и она мени каже: "Да ти ниси певала, да ниси радила, ја не бих имала да се лечим", јер ми смо све давали за лечење: "...и не би ми продужила живот за оволико". И мени престану сузе као руком однешене. Тако је знала једном реченицом да ме смири. Ја то и дан данас памтим, она је умела да ме смири, да смири неку моју грижу савести, све те моје пропуштене тренутке. Сада када би вратили време, џаба паре и џаба све кад нисам провела време са њом.
- Себи стално говорим и до сада ми никада није била потребна психотерапијиа или помоћ психијатра да ми каже шта да радим а сад видећемо како ће се то одразити у некој будућности. Ових 20 година се све то у мени скупља, али за разлику од моје сестре која је неко ко већ дуго иде на психотерапију, она је јако тешко поднела мамину смрт, када би нас погледао човек рекао би види, ништа ова, хладна, боза, иде, пева, онако циљ, као амови коњу када ставш, а сестра је много емотивнија. Она и дан данас иде на психотерапију, па ми каже: "Неревираш ме", а ја јој кажем: Маки, ја то само искључим на дугме". Ја сам била присутна у соби, Маја то није могла да поднесе, али ваљда, ја сам то видела и моје сећање се заледило ту. И кад год се сетим тога, ја када почнем да причам о њој ја плачем, али зато ја не причам о њој, то је неки мој одбрамбени штит, механизам, зид, јер кад год се сетим ње ја зауствим у моменту сећање, јер ако кренем могу шест сати да плачем да не станем јер сећање само иде једно за другим. Што бих плакала када не могу ништа да променим онда боље да не размишљам о томе.
Пратите нас на ИНСТАГРАМУ и ФЕЈСБУКУ
