Једна од најбољих шведских глумица Ингрид Бергман рођена је 29. августа 1915. године, а умрла је, такође 29. августа након прославе свог 67. рођендана.
Глумица је имала буран живот који је на њу оставио траг.
До своје 13. године изгубила је оба родитеља, те је била приморана да се током живота сама бори и сналази.
Окрутну судбину детета без родитеља покушала је да јој ублажи мајчина сестра Хулда, код које је живела до пунолетства. После средње школе Ингрид је и даље опсесивно желела да постане глумица, а тетка ју је свесрдно подржала у припремама за аудицију коју је 1932. расписало стокхолмско Краљевско драмско позориште.
Ингрид је једном приликом открила да је од своје 18 године постала потпуно самостална и независна.
- Увек сам умела да бринем о себи. Радила сам, зарађивала новац и била независна од своје 18 - присећала се Ингрид ситуације на почетку каријере.
Између 1939. и 1942. године снимила је четири филма и на најбољи начин препоручила се за добијање улоге у Цасабланци која јој је, волела то она или не, обележила каријеру. Свирај то поново, Сем, за стара времена... реплика је коју су упамтили милиони гледалаца.
Публика је полудела! Жене за Богартом, док је Бергманова опила мушку популацију, али и критику и редитеље који су благонаклоно гледали на њен рад.
- На сцени са лакоћом могу да урадим све, док се у стварном животу осећам сувише неспретно. Морате да тренирате своју интуицију. Треба веровати тихом гласу у себи који вам говори шта да кажете, шта да одлучите - објашњавала је Ингрид.
Буран љубавни живот
Чини се да Ингрид у љубави и није била баш тако добра као на сцени. Иза себе је имала 3 брака и мноштво љубавних афера.
Честа раздвојеност утицала је на њен однос са првим супругом, а како им се однос све више хладио, Ингрид Бергман је имала неколико врло дискретних веза с колегама са сета, у Холивуду је била јавна тајна да је блиска с Керијем Грантом, с којим је снимила неколико филмова. Нешто мање дискретна била је у Паризу, где је имала аферу са славним фотографом Робертом Капом, али се и након ње, као и увек до тада, на крају враћала мужу.
Но све се променило кад је упознала италијанског редитеља Роберта Роселинија. Гледала је неколико његових филмова који су је толико импресионирали да му је написала писмо.
"Нисам га познавала, али сам желела да радим с њим. Написала сам да бих радо глумила у његовим филмовима јер ценим његов рад те да ми хонорар уопште није битан. Признала сам и да на италијанском знам да кажем само "волим те", објаснила је после.
Иако није очекивала да ће јој се Роселини јавити, он јој је одмах одговорио. У то доба припремао је филм "Стромболи" и предложио јој да се нађу у Паризу, где је тада боравио, те јој одмах понудио главну улогу. Прихватила је и већ на снимању се заљубила у њега. И Роселини се заљубио у њу, али за обоје је ситуација била замршена.
Као и шведска глумица, и италијански редитељ био је у браку, с римском аристократкињом Марчелом Де Маркис. Осим тога, имао је и неколико љубавница, међу којима је најпознатија била глумица Ана Мањани, што је његова супруга прећутно толерисала.
Упркос свему, Ингрид је 1950. затражила развод брака како би могла да се уда за Роселинија, што је одмах покренуло талас написа о њеној "раскалашности", који је кулминирао кад се сазнало да је у другом стању. Она је у почетку то демантовала, али како трудноћу није могла дуго да крије, хајка на "неморалну Ингрид", како су је називали у америчким новинама, попримила је монструозне размере.
Петер Линдстрем је све то примио с великом неверицом, а дванаестогодишња Пија дуго није могла мајци да опрости што је оставила њеног оца.
Ингрид Бергман родила је сина Робертина 2. фебруара 1950, развела се од Петера Линдстрема дискретно, преко адвоката, и једнако дискретно се у Мексику 25. маја 1950. удала за Роселинија. Брак, наравно, у католичкој Италији није признат, а Америка је своју дојучерашњу мезимицу дочекала на нож: штампа је месецима, из дана у дан, објављивала текстове о њеној "грешној вези" и "проблематичном моралу" називајући је "промискуитетном особом", а у неким савезним државама чак је било забрањено приказивање њених филмова.
Ни ту није био крај, у америчком Конгресу изнесена је иницијатива да је прогнају из САД због неморала. Новине су у мање од две године објавиле око 38.000 чланака о Ингрид Бергман и њеној "срамотној вези".
Роселини је кроз све прошао готово неокрзнут, њихову грешну везу јавност је доживљавала углавном као њен терет и љагу, а заслуге за освајање прелепе глумице само су подизале цену темпераментном Италијану, "несташном латинском љубавнику".
Поучен искуством свог претходника, Роселини је био веома љубоморан, страхујући да ће и он бити остављен и замењен другим колегом. Заслепљен страхом да ће га оставити, покушао је да јој забрани да снима филмове с другим редитељима, а поврх свега почео је да се прибојава да је његова каријера на заласку и да би славно име Роселини могло убрзо пасти у заборав, што је за њега била неподношљива помисао.
Роселини је подивљао кад му је рекла да намерава да ради филм с другим редитељем, претио јој је да ће се убити, одузети јој децу, направити скандал… Међутим, она га није послушала и ништа е није ни десило.
Муж је понизио
Роселини је 1957. отишао у Индију, где је намеравао да сними документарац, а вратио се – с новом женом, двадесетседмогодишњом Индијком Сонали Дас Гуптом, упола млађом од њега.
Ингрид Бергман је за ту везу сазнала из новина, али супруг је није дуго држао у неизвесности. Кад се вратила са снимања у Француској, у њеној вили у околини Рима Сонали је већ преузела улогу газдарице и на улазним вратима јој саопштила да очекује Робертово дете.
Скрхана мужевим неверством и оптерећена осећајем кривице што је због њега запоставила своју прву кћеркицу, Пију, глумица је три месеца након тога окончала развод од Роселинија и одлуком суда добила све троје деце.
Само годину дана касније, удала се за Ларса Шмита, припадника богате шведске бродовласничке породице, који је у Лондону био успешан позоришни продуцент, темпераментна италијанска крв је прокључала и Роселини се упустио у жалбени поступак којим је тражио да суд додели децу њему, а не "непоузданој мајци".
Властиту поузданост је, очито, мерио неким другим критеријумима, али Ингрид Бергман није желела да се свађа с њим на суду па је пристала на све његове захтеве, под условом да јој суд одобри да виђа децу кад год то пожели.
Смрт је тихо покуцала на њена врата
Милиони обожавалаца памте Ингрид Бергман по култном филму "Казабланка", али већина критичара сматра да је највећи професионални домет остварила 1978. у филму шведског редитеља Ингмара Бергмана "Јесења соната", у којем је глумила мајку, а шведска глумица Лив Улман њену кћерку. Радња филма увелико подсећа на стварне односе између глумице и њене најстарије кћерке Пије.
Узнапредовала болест није јој оставила много времена па је Ингрид Бергман снимила још само један, телевизијски, филм, "Жена звана Голда" (1982). За тај сјајан портрет израелске премијерке Голде Меир посмртно је добила награду Еми, коју је у њено име примила Пија. Две недеље након завршетка снимања, непосредно после интимне прославе свог 67. рођендана у кругу најближих пријатеља у лондонском стану, у којем је након развода од трећег супруга живела сама, Ингрид Бергман је отишла на починак и тихо преминула у сну.
(Курир)
БОНУС ВИДЕО
