Када је принцеза Алиса од Хесена и Рајне прешла праг царске Русије, донела је са собом више од новог имена. Као Александра Фјодоровна, последња руска царица, она ће остати упамћена не само као трагична фигура, већ као жена чији је утицај, вољно или не, убрзао пад моћне династије Романов.
Рођена у Немачкој, у једној од мање утицајних краљевских грана, Алиса је одрасла у строгој, али образованој атмосфери, као унука британске краљице Викторије. Од малена је била повучена, осетљива и дубоко религиозна. Њена усамљеничка природа није се уклапала у раскошне дворове, али је њена лепота и мистичност фасцинирала младог руског престолонаследника Николаја Александровича Романова. Љубав између њих двоје била је права романса — једна од ретких у аранжираним династичким браковима. Али као што ће се испоставити, то што је срце било умешано, не значи да је било и мудро. Руски двор гледао је са подозрењем на Алису — Немицу, лутеранку, повучену и неспремну за улогу какву је царска Русија захтевала од своје царице. По доласку у Русију, Алиса је прешла у православље и узела име Александра Фјодоровна. То није био само чин верске и културне трансформације — био је то и почетак њене борбе да буде прихваћена у земљи која ју је од почетка одбијала. Њен утицај на Николаја II, који је већ био слаб и неодлучан владар, временом је постао предмет подсмеха и страха. Александра није била политички вешта, али је била упорна, страствена и уверена у сопствене визије — посебно када је реч о духовности и мистицизму.
У време када је Русија кипела од социјалног незадовољства и револуционарних идеја, она се окретала унутрашњем свету, религиозном фанатизму и — Григорију Распутину. Управо је њен однос са тајанственим монашким исцелитељем убрзао суноврат царске куће.
Распутин, кога је Александра видела као божанског посредника у исцељењу њеног болесног сина, царевића Алексеја, ушао је у срце и политику царске породице. Његово мешање у државне послове, као и општи неморал који је окруживао његово име, створили су утисак да царем владају жене и мистици, а не разум и државни интерес. Јавност је Александру све више презирала. Звали су је „немачком вештицом“, оптуживали је за издају током Првог светског рата и за расипање у доба народне беде. Уместо да ублажи слику монархије, она је својом хладноћом, нетактичношћу и неповерењем према народу допринела њеном урушавању.
Када је 1917. избила Фебруарска револуција, било је касно за промене. Николај II је абдицирао, а породица Романов била је интернирана. Годину дана касније, Александра Фјодоровна, заједно са мужем и децом, биће убијена у Јекатеринбургу — не само као симбол монархије, већ као трагична последица низа личних и политичких промашаја. Историја ће је памтити као трагичну фигуру: жену која је љубављу покушала да спасе царство, али је, ослањајући се на фанатизам и погрешне саветнике, помогла да се оно сруши.
БОНУС ВИДЕО
