Интервју са мајком једног од најпопуларнијих рокера на овим просторима из варљиве 1991.
Борисав Бора Ђорђевић, лидер култног бенда "Рибља Чорба", подржао је 9. марта те године масовне студентске демонстрације, а у мају је у "Сабору" изашао интервју са његовом мајком, Неном Ђорђевић, која је причала о синовљевом животу, али и о учешћу на протестима. За вас смо га "оживели" из наше архиве и преносимо га у целости:
"Неизвесно је у ком контексту ћемо се догодине сећати 9. марта, али је очигледно да су демонстрације студената на Теразијама и митинзи опозиције донели неку нову славу многим уметницима. Упамћени су, тако, пољупци које је са Трга Републике припадницима МУП-а послао Бора Чорба.
Нена Ђорђевић је мајка овог 'чупавог рокера', и сећа се његових првих демонстрација:
- Једног дана нема Боре да се врати кући из школе. Кад је најзад стигао, питам шта га је задржало, а он одговара: 'Сви су викали Доле Коџбе! па сам и ја ишао с њима и викао'. Викали су, у ствари, доле Чомбе, кад је овај убио Патриса Лумумбу, али је Бора, ученик другог разреда основне школе, викао своје и поносио се учешћем на демонстрацијама.
Фото: З. Јовановић, репреинт ТВ Новости
Једном приликом су ипак отишли у град, а брата и сестру оставили саме, и у повратку затекли децу како се играју, а на столу на цедуљи Бора, који је тек научио да пише, вредно је записао шта је Јелена радила: '1. Јелена се измотавала. 2. Појела три лимуна, 3. Јелена преврнула слатко...'
Чува мама Нена са посебном пажњом још једно Борино писмо. Написано је у зиму 1963. када је госпођа Ђорђевић дошла у Београд да подигне диплому на Филолошком факултету, а због високог снега није повела децу са собом. Увређен, Бора пише писмо тетки и течи:
- Драга тетка Мила и Петроније, страшно сам разљућен кад сам сазнао да ме мама неће повести у Београд, ни мене ни Јелену. Тата ми не да чак ни да плачем. Мама неће ни да покуша да нас поведе. Када дође у Београд поштено је изударајте јер смо се ја и Јелена надали и надали, једва чекајући дан када ћемо кренути. Још пошаљите нека кола да ме спасу самоће - исписао је уз потпис 'Уцвељени Боро'.
Памти мајка и да њен син никада није умео да лаже. У првом разреду, тако, доноси цртеж, а учитељица му каже: 'Што су лепе јабуке, мора да их је Нена нацртала'. Ђаче прваче спремно одговара: 'Јесте, ову, ову и ову.' Искрен је био и према родитељима, па су имали ту част да први сазнају да им се син заљубио.
- Било је у обданишту. Дотрчао је кући и захтевао да му купимо нове сандале, да би импресионирао ту девојчицу. Купили смо, а он сутра, при повратку из обданишта, тужно саопштава: 'Није ни приметила'.
После првог, следи друго љубавно разочарење: у основној школи, коју је похађао у родном Чачку, Бора се заљубљује у једну Милу. Ова га, вероватно, није примећивала, а он се јада родитељима: 'Дабоме да ме не воли. Она воли Прла, јер Прле литар колоњске воде проспе на главу и мирише, а ја немам колоњску воду'.
- Мила се и данас сећа како је он ишао за њом и причао да је воли, а она му је рекла: 'Кад се окренем па те треснем, видећеш све звезде!' - уз осмех прича Нена.
Бора звани женац
Увек је био одличан ученик, али је посебно лепо радио саставе из српскохрватског и радове из ликовног. Родитељи су, чак, били убеђени да ће студирати примењену уметност, па му по одласку у Београд обезбедили приватне часове.
Али... Бора уписује права, и то из једноставног разлога што те године није било пријемног испита. Даје прву и пар испита из друге године и прелази на Академију драмских уметности, где стиже до дипломског на смеру организације... Природа вечитог бунтовника се испољила врло очигледно у Петој београдској гимназији. Навикнут да његови литерарни састави служе за пример целој школи, Бора није могао да се уклопи у систем рада професорке српскохрватског језика, која је захтевала да ученици пишу по шаблону. Кад више није знао шта да ради, почео је да - црта. Сви ученици предају писмене задатке, он - цртеж.
- Жена јадна није знала шта да ради и оставила га је неоцењеног - сећа се Нена Ђорђевић - Али он је доказао да је у праву тако што је на матури изабрао српски језик, и положио је са одличном оценом.
Прича о Бориној љубави према музици такође почиње у раном детињству. Комшије Ђорђевићевих, Бобићеви, имале су неку стару тамбурицу, и Бора је, још као трогодишњак, одлазио код госпође Бобић и тражио 'тамбилицу', а онда на сав глас певао 'Жене су варљиве...'. Логична је била жеља родитеља да дете упише и музичку школу. Шеснаестогодишњи Бора је певајући 'На кровове прерије спушта се мрак' одушевио све присутне. Желео је да свира гитару, али како тог одсека у чачанској музичкој школи није било, уписује клавир. Међутим, о професору клавира кружиле су забрињавајуће приче: да воли дечаке.
- Кад је почео да задржава нашег сина после часова, решили смо да га под хитно испишемо. Мене је после звао директор школе, и одобравајући моју одлуку, молио да Бору упишем на други одсек, да свира трубу, рецимо, али Бора није хтео ни да чује.
Фото: З. Јовановић, репреинт ТВ Новости
Касније Бора пева у школском хору, заједно са другом, Милосавчетом, а деца су их звали 'женци' јер су били једини дечаци у мноштву девојчица. Бори се овај назив није никако свиђао, али му се свиђало певање, и издржао је у хору до краја основне школе. Памти мајка и да су она и тата Драгољуб били ти који су сину, одличном ђаку, купили прву електричну гитару. Било је то на почетку средње школе, када је основао групу 'Дечаци са Мораве'.
- Нисмо имали ништа против те његове музике, али смо желели да студира, а узгред, ето, да свира. Међутим, он је то окренуо - узгред студирао, а да свира му никада није било тешко..."
БОНУС ВИДЕО:
Пратите нас на ИНСТАГРАМУ и ФЕЈСБУКУ
