- Живот је вредан и треба га чувати - реченица жене која је победила опаку болест, а сада помаже другима.
Данас је Светски дан борбе против рака дојке, а из жеље да подигнемо свест код жена о овој болести и сазнамо нешто о искуству жене која је победила опаку болест, новинари Магазина Новости говорили су са Јасмином Лукић.
Јасмина је једна од оснивачица удружења Европа Дона Србија, два пута је победила рак дојке, а сада своје знање и мотивацију несебично преноси другим женама.
Прочитајте још: Трчите! Овај вид рекреације ВРАЋА МЕНТАЛНУ СНАГУ
Како сте установили да болујете од карцинома дојке?
- Када сам након операције рака дојке моје мајке отишла у посету, видела сам да су тамо болесне жене мојих година, па и млађе. У разговору са њеним лекаром пожелела сам да се и ја прегледам, с обзиром да сам у то време имала 48 година и да су то неке године када постоји могућност да се појави малигна болест.
Осећала сам се здравом, пуном енергије, нисам уопште размишљала да могу да се разболим
Лекар ме је послао на дијагностичке прегледе, УЗ и мамографију и показало се да је мамографија нашла тумор на десној дојци, а он је био на таквом месту где ја прегледом не бих могла да приметим.
Имали сте интуицију и то вам је спасило живот, а да ли сте имали неке друге симптоме болести?
- Никакве симптоме нисам имала, ништа ме није болело, али на време сам открила. Интуиција ми је нешто тада рекла: „Када је мајка оперисана, кад сам већ ту, прегледаћу се.” Након постављања дијагнозе улазим у комплетан процес лечења.
Каква је била терапија?
- Тумор је био мањи. Прво је урађена операција, а након тога ми је дата хемиотрапија. Констатовано је да имам и три позитивне жлезде у пазуху. Тако да је уследила и зрачна терапија која је обухватала дојку и пазух. Терапије су трајале 6 месеци. Завршетак хемиотерапија био је 3. новембра 2005. године. Сећам се да сам сваку терапију коју сам добила прецртавала на календару. Трећег дана након последње хемиотерапије спремила сам се и пожелела да мало изађем напоље на ваздух, само да прошетам. То никоме није било јасно. Тај психички моменат када знате да је то задње, да више нема хемиотерапија одмах вам подиже расположење и енергију. Тако да сам ја задњу терапију, која је требало највише да ме исцрпи, прихватила добро.
Никакве симптоме нисам имала, ништа ме није болело.
Прочитајте још: Како ваше ДРЖАЊЕ утиче на ТЕЛО: Шта је правилно?
Да ли сте пре сазнања о болести имали свест о томе да је потребно да идете редовно на прегледе?
- Осећала сам се здравом, пуном енергије, двоје деце, посао, каријера, искрено, нисам радила ни самопреглед дојки. Кад вас нешто боли идете код доктора, нисам уопште размишљала да могу да се разболим, нисам размишљала ни о томе да могу да се разболим јер је моја мајка већ оболела од рака дојке. Отишла сам на контролу јер сам сматрала да у тим годинама треба да се уради тај систематски преглед дојке. Нисам имала спољне манифестације, тако да је код мене дијагностика била најважнији метод за дијагнозу први пут.
Међутим, након завршеног првог лечења, почела сам да радим самопреглед дојки. Други пут када сам се разболела, 2007. године, био је присутан бол. Након две и по године рак се вратио на другој дојци. Овог пута сам сама препознала да се са мном нешто дешава, одмах сам отишла код лекара и ушла у процес дијагностике, а након тога, пошто се видело да јако брзо напрдује, урађена је и операција и констатовано је да је сада други тип канцера. Имала сам адекватну и најсавременију терпаију када сам се лечила и други пут.
Ваше мишљење о развијености свести жена у Србији у вези са овом болешћу?
- Постоје неки помаци, жене почињу да све више воде рачуна о свом здрављу, али ти помаци су у процентима који нису велики. Све више компанија организује систематске прегледе за жене, где је њима препоручено поред гинеколошког прегледа и обавезан преглед дојки.
У зависности од старосне доби од 20. године треба почети са самопрегледом дојки, затим од 30. године са ултразвучним прегледом, а после 45.године треба урадити и базичну мамографију. Жене старости од 50 до 69 година, улазе у скрининг програм и добијају позив од свог лекара. Уколико се код тих жена нешто примети, оне се даље упућују код онколога. Ту већ постоји организовано вођење бриге о женском здрављу.
Прочитајте још: Перите зубе и када ИЗЛАЗИТЕ и када УЛАЗИТЕ у кућу, јер тако себи СПАШАВАТЕ ЖИВОТ!
С друге стране доста се прича о раку дојке, о важности здравља жена, а онда свако од нас има по некога, да ли је то члан породице, пријатељ, познаник ко је боловао од рака дојке. Ту се јавља неки “црвић”, жена осети потребу да оде и да се прегледа.
Да ли сматрате да су оптимизам и ведар дух један од кључних фактора у борби (уз правилну терапију)?
- Кад се добије дијагноза рака дојке, прво је то шок без обзира колико је неко пун енергије, пун живота. То је ипак један шок. Тек када добије дијагнозу, жена се сусреће са правом болешћу и онда схвата колико је живот вредан и колико су неке ствари због којих се секирала, бринула.. толико занемарљиве у односу на овакву дијагнозу.
Од 20. године треба почети са самопрегледом дојки.
С друге стране почиње да се упознаје мало са онкологијом, са терапијама, разговара са неким другим женама које су прошле кроз то. То даје један елан да она уђе у процес лечења. Важно је да се прихвати конвенционално лечење, односно лечење које вам одреде лекари, да не слушате друге колико год да вам причају из најбоље намере о неким алтернативним или помоћним средствима. За све што други препоручују, жена треба да пита свог онколога, Неки препарати које може да узима могу да буду у супротности са лековима који јој се дају, па се онда умањују вредности утицаја лекова на њену болест. Нормално је да свака жена жели да оздрави.
Веома је важно да се размишља ка светлијој будућности, да жена има једну водиљу и да иде према њој. Да иде према здрављу и да је кроз тај пут, тај тунел, ка светлости, воде лекари.
Колико је подршка породице и блиских људи важна да се изађе као победник?
- Важно је да жена уме да то саопшти својој породици, да је добила дијагнозу малигне болести, ако треба и да се исплаче, то је све нормално. Да саопшти све, као што сам и ја урадила, саопштила свом супругу и својој деци. Објаснила сам им да неће бити лако, да је таква болест, али да ћемо сви заједно моћи да заједнички то пребродимо да бих ја оздравила. У том периоду првог лечења, 2005. године, имала сам пуну подршку, од супруга, деце, мајке и од неколико пријатељица које су се ту нашле са мном. Једна је прошла кроз исту дијагнозу, друга није, али су обе биле уз мене.
Прочитајте још: Јутарње вежбе смањују ризик за добијање РАКА - ево на који НАЧИН
Знате, кад се разболите и кад добијете овакву дијагнозу многи вас напусте. Људи не воле о томе да причају јер сматрају да могу болест да призову себи. Не знају шта да вам кажу, а мени није требало нико ништа да каже, нисам желела никога да оптерећујем. Када сам осетила неке психичке падове, ишла сам на психотерапије. То ми је јако помогло. Неопходно је да се оснивају саветовалишта при референтним центрима за лечење карцинома дојке, који ће обухватати онколога, психолога, нутриционисту и физиотерапеута. Онколошки пацијенти имају различита питања и неопходно је да добију савете од стручњака.
Како ваша борба изгледа данас, након излечења?
- Прошло је 15 година од прве операције и 13 година од друге. Најважније је да у процесу лечења жена има исхрану коју јој стручњаци препоруче. Код рака дојке измена исхране нема неку посебну улогу, она само треба да буде боље избалансирана. Ако је неко јео више поврћа, а мање меса, да избалансира да буде исто.
Жене треба да одржавају физичку актицност, која од 10 до 16% утиче на превенцију рака дојке. Ако је већ прошла ову болест одржавањем физичке кондиције осећаће се боље и здравије. Било би добро да се вежба између 30 и 60 минута сваког дана, мада наше жене доста раде по кући, тако да бар 30 минута треба да одвоји за себе, да иду да се прошетају брзим ходом.
Људи не воле о томе да причају јер сматрају да могу болест да призову себи. Не знају шта да вам кажу, а мени није требало нико ништа да каже.
Такође је веома важно одржавати регуларну телесну тежину спрам висине и година. Прекомерна тежина која води у гојазност може створити наслаге сала које нису пожељне. Због овога се могу појавити и друга придружена обољења. Континуираним одржавањем телесне тежине и физичке активности, жена ће се осећати боље и биће здравија.
Како сте се осећали када сте сазнали да сте излечени?
- Прво клиничко лечење се завршило после 6 месеци, након тога су ми преписане хормонска терапија, а након другог лечења поред хормонске била је укључена и биолошка терапија. Биолошка терапија је трајала годину дана, а хормонска укупно 7 и по година. Не подрзумева то само активно лечење на институту, него сам имала и даље наставак лечења. На почетку се иде чешће на контроле, а онда на 6 месеци. Сада сам у фази када доживотно идем једном годишње на контролу.
Прочитајте још: Здрава, али и НАЈЗАГАЂЕНИЈА ВОЋКА на свету, коју СВИ једемо
Лекар наглашава да уколико се било шта осети треба се обратити лекару. Осећам се добро, прошло је толико времена. Трудим се да имам комплетно уравнотежен живот. Моја деца су изашла на свој пут. Најважније је да видите своју децу на сопственим ногама, они су сада своји људи, учествујем у њховим радостима, али битно је и да живите свој живот и водите рачуна о себи.
Континуираним одржавањем телесне тежине и физичке активности, жена ће се осећати боље и биће здравија.
Порука за све жене у Србији?
- Молим жене да раде редовно самопреглед дојке, једном месечно, да се одазову на скриниг прегледе када добију позиве. Да воде рачуна о свом здрављу, здравље је најдрагоценије.
Живот је вредан и треба га чувати. Обавезно се одазовите скринингу, односно позиву на мамографско снимање. То није ништа страшно, ништа болно, можда мало непријатно, али ће жена знати након тог снимања какво је здравље њених дојки. То је веома важно!
Уколико је жена у доби када треба да добије позив за мамографско снимање, а није га добила, она треба да оде код свог гинеколога, тражи упут да јој се уради мамографско снимање дојки.
Пратите нас на ИНСТАГРАМУ и ФЕЈСБУКУ
