Čak 95 odsto domaćinstava ima mikrotalasnu rernu, pa iako nije najzdraviji jelo može da zagreje za nekoliko minuta. Nastao je zahvaljujući slučajnosti.
Mikrotalasnu rernu izumeo je Persi Spenser, koji nije imao nikakvo formalno obrazovanje, osim završene osnovne škole, koja u SAD traje svega - pet godina.
Pročitajte još: Morate nabaviti krznenoj ljubimici: Svemirska KAPSULA za MAČKU (VIDEO)
Spenser je rođen 1894. godine u Houlandu u američkoj državi Mejn. Zaposlio se u fabrici kalema kada je imao samo 12 godina.
Kao šesnaestogodišnjak, saznao da vlasnik fabrike papira planira da elektrifikuje postrojenje i prijavio se da radi kao električar. Odlučio je da se pridruži mornarici, gde je učio o radio-tehnologiji.
Persi je bio samouk.
U međuvremenu su Vanevar Buš i Lorens Maršal, dvojica inženjera osnovali su Američku kompaniju za aparate u Kembridžu sa željom da proizvode jeftine i dobre frižidere.
Ideja nije uspela, pa su 1924. godine odlučili da naprave vakuumske gasne cevi posle čega je radio ušao u svaki dom. Persi Spenser se kod njih zaposlio kao četvrti radnik ove kompanije 1925. godine.
Čokoladica mu se istopila u džepu i sinula mu je ideja!
Jednog dana na poslu 1945. godine Spenser je stajao pored aktivnog magnetrona, kada je shvatio da mu se čokoladica sa kikirikijem otopila u džepu. Zaintrigiran, isprobao je kako magnetron deluje na kukuruz kokičar. I shvatio je da mikrotalasi mogu da peku i kuvaju hranu. Sledeće na redu bilo je jaje, koje je eksplodiralo eksperimentoru u lice.
Prva rerna bila je ogromna i preskuva.
Pun entuzijazma, počeo je da razvija uređaj: patent je prijavio "Rejteon" i prva rerna, nazvana "Radar Range" napravljena je 1947. Bila je visoka 170 centimetara, teška 340 kilograma i koštala je oko 5.000 dolara, što je bilo zapanjujuće mnogo.
Pročitajte još: OPASNOST! Studenti osmislili KOVID ŽURKE - ko prvi dobije virus osvaja NAGRADU! Progovorila i ANDRIJANA!
Vremenom je dizajn unapređen, pa su ovi aprati postali prihvatljive veličine i cene, i 1967. godine prva relativno pristupačna mikrotalasna pecnica koštala je od 495 dolara, a do 1975. u Americi je nastala prava ekspanzija. Međutim, pronalazač nije imao ništa od toga, jer je za svoj patent dobio svega dva dolara,(što je oko 206 dinara) - u znak zahvalnosti kompanije.
