Duboko u nedrima ledene planine na ostrvu iznad arktičkog kruga, između Norveške i Severnog pola leži resurs od vitalnog značaja za budućnost čovečanstva. To nije ugalj, nafta ili dragoceni minerali, već semena.
Milioni semenki, iz više od 930.000 vrsta prehrambenih useva, čuvaju se u Globalnom skladištu semenki na Špicbergenu, delu norveškog arhipelaga Svalbard. To je u suštini ogroman sef u kome se nalazi najveća svetska zbirka poljoprivrednog biodiverziteta. U zgradi se nalazi čak 13.000 godina poljoprivredne istorije.
Pročitajte još: OVA zemlja ima NAJVIŠE PIRAMIDA NA SVETU! A nije Egipat u pitanju!
Globalni trezor za seme je nazvan trezorom „sudnjeg dana“, koji dočarava sliku rezerve semena za upotrebu u slučaju apokaliptičnih događaja ili globalne katastrofe. Ali, trezor je dizajniran da zaštiti od mnogo manjeg, lokalizovanog uništenja i pretnji sa kojima se suočavaju semenke sa geneteskim uništavanjem.
Svalbard je upravo zbog svoje udaljenosti izabran za lokaciju trezora. Daleko je od mesta na zemlji gde su rat i teror, svega što može da se desi na drugim mestima. "Nalazi se na bezbednom mestu“, kaže Bente Naeverdal za Tajms, koji je inače menadžer imovine i nadgleda svakodnevni rad trezora.
Ulaz vodi u malu prostoriju nalik tunelu ispunjenu glasnim zujanjem struje i sistema za hlađenje koji su potrebni da se temperatura u trezoru održi konstantnom. Kroz jedna vrata je široki betonski tunel osvetljen trakastim osvetljenjem koji vodi 430 stopa dole u planinu. Na kraju ovog hodnika je komora, dodatni sloj sigurnosti za zaštitu trezora koji sadrže seme.
Iz komore vode tri svoda, ali samo jedan je trenutno u upotrebi, a vrata su prekrivena debelim slojem leda, što nagoveštava temperaturu ispod nule. Ovde se seme čuva u vakuumskim srebrnim paketima i epruvetama u velikim kutijama koje su uredno složene na policama od poda do plafona. Imaju vrlo malu novčanu vrednost, ali kutije potencijalno sadrže ključeve za budućnost globalne bezbednosti hrane.
Tokom proteklih 50 godina, poljoprivredne prakse su se dramatično promenile, sa tehnološkim napretkom koji je omogućio proizvodnju velikih razmera. Ali dok su prinosi useva porasli, biodiverzitet se smanjio do te mere da sada samo oko 30 useva obezbeđuje 95% ljudskih potreba za hranom i energijom. Samo 10% sorti pirinča koje je Kina koristila 1950-ih i danas se koristi, na primer. SAD su izgubile preko 90% svojih sorti voća i povrća od 1900-ih. Ova monokulturna priroda poljoprivrede čini zalihe hrane podložnijim pretnjama kao što su bolesti i suša.
