Pre 14 godina lekari su joj saopštili da ima rak grla i još tri meseca života. Ali suočavanje sa ovom surovom dijagnozom i prognozom stručnjaka, scenaristkinju, univerzitetsku profesorku, fado muzičarku i zaljubljenicu u slikarstvo Maju Volk nije slomilo, već je u najtežim trenucima pronašla nadu za novi život
I uspela je u tome. Ponovo peva i svira gitaru. Opet se smeje i raduje životu, drugačije i lepšem, čije je temelje sama postavila.
Za sebe danas kaže da je kreativna i slobodna žena koja se više ničeg ne plaši, već raduje dolasku vremena. O ličnim lomovima, iskušenjima i putu ka ozdravljenju govori u svojoj novoj knjizi "Kako sam osvojila trajno zdravlje (detoks uma, tela i emocija)". Na pitanje kako je izgledala njena bitka sa opakom bolešću, ali i osvajački pohod na zdravlje, Maja Volk za "Život plus" kaže:
- Mislim da mi je najviše pomogao čovek koji to ni ne zna, tako što mi je pružio nadu kada je nisam imala. To je bio direktor festivala Kotor art koji u vreme kada sam ležala operisana i govorila kao Luj Armstrong i nisam znala da li ću uopšte moći da progovorim a kamoli da zapevam, nije hteo da mi odloži koncert i rekao: "Ako ne možeš 27. avgusta u podne da pevaš, tada ću odložiti nastup". I dao mi je nadu. Od tog momenta nisam više mislila na rak, već na koncert i samo se time bavila. Održala sam taj koncert četiri meseca posle operacije, zračenja i hemioterapije, s tim što sam pobegla posle druge, ali opet sam prošla taj horor i 14 godina se oporavljam od posledica zračenja i hemioterapija. Na koncertu je bio takav nalet adrenalina, dopamina, kao da sam se popela na Mont Everest. Od tog momenta mogu sve. Mogu i da više nikad ne pevam. To je bio početak mog osvajanja trajnog zdravlja.
ČIŠĆENJE TELA I DUŠE
Koji je bio sledeći korak u "spremanju" života?
- Posle toga je krenula ishrana živom biljnom hranom. Onda je počela fizička aktivnost, vežbe disanja, rad na osećanjima, veliko čišćenje života. Pogledala sam unazad i rekla: "Izem ti taj život koji se završio rakom, tu ništa nije valjalo". I onda sam radila na odnosu sa pokojnom mamom, živim ocem, bivšim mužem, sa svima sam morala da se suočim. Da prođem ponovo kroz psihoterapije, sve da očistim, da izbacim osećanja gneva, besa, mržnje, samosažaljenja. I to bukvalno glasom, vrištala sam, urlala, plakala! Kada se to očistilo, došla sam do primarne radosti novorođenčeta. Učim od beba, dece, od ljudi, moje učenje je tek počelo. Sve što sam znala stavila sam u knjigu. Od ishrane živom biljnom hranom, recepata, putokaza... Cela moja ispovest ispričana je vrlo otvoreno, borbeno i bez uvijanja, kao i moj odnos sa medicinom. Nisam protiv nje, ali sam protiv moderne medicine koja čoveka posmatra mehanički kao skup ograna. Moj borbeni stav mi je omogućio da sve dovedem u pitanje i ništa ne uzmem zdravo za gotovo. Kada mi neko kaže: Umrećeš za tri meseca", ja kažem: "Ma nemoj, šta ti znaš o meni? Ne znaš ništa, ispitao si me sedam minuta, gledao laboratorijske nalaze i misliš da ću da umrem. Pa, neću!"
Rekla sam sebi: "Izem ti taj život koji se završio rakom, tu ništa nije valjalo". Onda sam radila na odnosu sa pokojnom mamom, živim ocem, bivšim mužem, sa svima sam se suočila
Šta vam je još pružilo nadu u najtežim trenucima?
- Mama i tata su me vaspitali da sve preispitujem i dovedem u pitanje. Dok petoro ljudi nema isto da mi kaže i dok se logički krug ne zatvori, ne smem da budem dobra i poslušna. Za mene kažu da sam najgori pacijent na onkologiji. Smejem se i kažem zato sam i živa. Mnogo pitanja sam im postavljala, a njih to nervira, a kada vas zastraše, vi nemate pitanja, ćutite i radite kako doktor kaže. Uvek sam bila protiv autoriteta, a odrasla sam sa dva vrlo surova autoriteta. Razvila sam inat, suprotstavljanje, borbenost i ceo život udaram kao Don Kihot glavom o zid. Udariću i hiljadu puta, to je moj put, idem dalje i probiću se. Mora da postoji logika, da me neko ubedi argumentima da je nešto dobro.
VREME NE PROLAZI, VEĆ DOLAZI
Kako je izgledalo čišćenje psihe?
- Trauma nije ono što si doživeo, već što nisi izrazio, što si ugušio i progutao. Te knedle sada izlaze napolje, to je ekspresivna psihologija, sa disanjem, što je jako važno. To radim i u Babama, nedaleko od Beograda, sa svojim gostima. Pored toga, pomoglo mi je i utemeljenje "biti sada i ovde", ne u prošlosti, ne u budućnosti. To me je ispunilo i relaksiralo. Pomogle su mi i neke sitne stvari, recimo, da vreme ne prolazi, već dolazi. Kako kaže psihoterapeut Dragoslav Grujičić, čuveni Gruja, najzdraviji čovek koga znam, ti nisi bolesnik, bolestan si samo dok ne znaš šta ti je. A onda ideš da ozdraviš. Zamislite kada bi se bolnice zvale ozdravljenice, pa se koncetrišeš na ozdravljenje, ne na bolest. Bolest je samo posledica. Kada se osvoji zdravlje, ona nestaje. Nema neizlečivih bolesti, samo neizlečivih ljudi koji ne žele da ozdrave. NJima ne može da pomogne ni hrana.
Izbacila sam iz sebe osećanja gneva, besa, mržnje, samosažaljenja. I to bukvalno glasom, vrištala sam, urlala, plakala!
Šta je danas sve uključeno u vašu ishranu?
- Zapanjim se kad vidim da ljudi jedu meso. Ja ga ne jedem, ne konzumiram mleko, ništa što je termički obrađeno. Kod mene je zastupljena ishrana u boji. Ujutru napravim veličanstvenu "bombu", stavim bananu, pomorandžu, otopljene višnje, jabuku, ubacim đumbir, sušenu kajsiju, šta imam u kući... Bude slatko, divno i bogato. To me drži do popodne kada ima zeleniša. To je polusvarena hrana, posle toga mogu da vežbam, da radim, mogu sve. U suštini jedem malo, ali je ta hrana potpuno iskoristljiva. Pijem litar i po vode dnevno, minimum. Onda oko šest sati napravim veliku salatu u raznim bojama, stavim kukuruz i grašak, to dođe kao meso i krompir, onda malo paradajza, malo ljute papričice, odozgo sipam maslinovo ulje, ceđeni limun, stavim narendanu bundevu ili šargarepu, šaku semenki...
A fizička aktivnost?
- Šetam kada sam u Babama, radim vežbe istezanja i uvijanja, sa tegovima, jogu, razne stvari. Skinula sam vežbe od Džejn Fonde do onih brazilskih. Kako se osećam, tako i radim. Ali je bitno da svaki dan nešto radite. Vežbam i u autobusu, dok stojim. Putnici me gledaju belo, ali vrlo često im je osmeh na licu. I oni bi, ali se snebivaju. Fino se preznojim u autobusu i trolejbusu, a ne izađem smorena.
Vežbam i u autobusu, dok stojim. Putnici me gledaju belo, ali vrlo često im je osmeh na licu. I oni bi, ali se snebivaju
Da li je deo vašeg pohoda na zdravlje i odluka da se preselite u naselje Babe, nadomak Beograda?
- Jeste, nema šanse u Beogradu doživeti ove godine. Nisam stalno tamo, planiram da se potpuno preselim za dve godine kada završim dodatak kuće. Malo je nezgodno zimi. Ovde sam tri-četiri dana, pa tri dana tamo. U Babama imam atelje, tamo slikam. Odem u aprilu i budem sve do oktobra.
Slavica DOBROSAVLJEVIĆ
