Ускоро почиње нова школска година, а родитељи се суочавају са бројним недоумицама када је реч о одгајању школараца
Годину-две пре седме године, родитељи постепено почињу да припремају дете за школу. Деца у вртићу уче разне ставри, потврђују их код куће са родитељима, уче како да држе оловку, какво понашање их чека на часу итд.
Како ваше дете доживљава полазак уу школу? Као празник или казну? Шта родитељи треба да ураде ако њихово дете одбије да иде у школу? Често се изгубе и не знају шта да раде. Одакле потичу ови протести код деце и како на њих одговорити, одговара Карина Рихтер, психолог, мајка петоро деце и специјалисту из Русије за односе родитеља и деце.
Како да знате да дете није потпуно спремно за школу?
1. Нема мотивације за учење. Да ли дете више воли да се игра или учи нове ствари? Да ли уме да постави циљеве и да иде код ње? Можете ли се мотивисати за учење? Да ли он види узрочно-последичне везе? Да ли разуме како његово понашање утиче на крајњи резултат? Уколико ове вештине нису присутне, дете има недовољно развијену образовну мотивацију, а није спремно за школу.
2. Емоционално-вољна сфера није развијена. Посматрајте дете: да ли је у стању да изврши задатак када сте од њега тражили? На пример, да сачекате свој ред или да вам помогнете да сортирате играчке? Колико дуго може да задржи пажњу на нечему што га много не занима? Како тумачи своје и туђе емоције? Када емоционално-вољна сфера детета није довољно развијена, тешко му је да седи на часу, а да не буде расејан и концентрисан на речи наставника.
3. Нема потребних вештина. До школе дете мора да разуме имена свих чланова своје породице, да да своју адресу, да разуме главне професије и природне појаве, да се сналази у времену, разуме основна правила безбедности. Мора да решава логичке проблеме, да пронађе заједничка својства у предметима, обрасцима, да види разлике и сличности. Требало би да има развијене вештине самосвести и одговорности: сам се облачи, може се обратити учитељу са захтевом, рећи му ако га нешто изненада боли. Ове вештине проверава психолог у вртићу или школи.
4. Дете је преоптерећено. Са страница часописа, блогова и видео записа популарних психолога и мами стално нам се поручује да ако дете не ангажујемо сваког слободног минута у развојним активностима, пропустићемо тренутак и нећемо моћи ничему да га научимо. И тако младе мајке воде своју децу у клубове за рани развој и енглески од колевке, и пуне кућу свим врстама едукативних играчака. Затим се додаје спорт, уметност и, наравно, приватна припрема за школу.
Углавном не ради оно што га занима, већ оно што је потребно његовим родитељима. У тренутку када дете треба да иде у школу, оно је већ преоптерећено, престимулисано и сасвим логично одбија да иде у школу. Наравно, не треба запустити развој деце. Али важно је запамтити да је ово оптерећење адекватно узрасту и способностима детета.
Ако дете одбије да иде у школу, то је повод да родитељи анализирају своје понашање и потраже свој допринос овој ситуацији.
1. Прецењују захтеве - Сви верујемо да су наша деца најбоља и најталентованија. Али једно је када говоримо о томе. А сасвим је друго када захтевамо да будемо најбољи у свему, да заузмемо само прва места, да то урадимо савршено или никако. Дете почиње да се плаши да ће разочарати родитеља и губи поверење у себе и своје способности.
2. Не дозвољавате му да одрасте - Понекад родитељи нису спремни да прихвате одрастање и труде се да што дуже продуже период зависности детета од њих. Такви родитељи се жртвују за живот детета, удовољавају свим његовим жељама и хировима. Посебно су погођена оваквим понашањем деца која нису ишла у вртић. Нису спремни да напусте родитељско старање и не желе да иду у школу.
3. Живот у нездравој заједници - Ако у породици нема топлих односа поверења, ново место се доживљава као извор нових опасности и брига. Дете се плаши да ће му бити горе и не жели ништа да мења.
Шта да радим?
У свакој ситуацији није важно само шта дете ради или не ради. Важна је и реакција родитеља. Она је та која потврђује или оповргава његове страхове. Дакле, шта треба учинити?
Прво, не псујте и не одбацујте жеље детета. Негативне реакције и равнодушност показују да његове мисли и осећања нису битни, можете их игнорисати, а следећи пут када буде имао проблем, он ће отићи не вама, већ пријатељима или одраслима који обраћају пажњу на њега.
Друго, обавезно разговарајте са дететом. Питајте га зашто не жели да иде у школу, шта га плаши и чега се плаши. Анализирајте и своје понашање: можда захтевате превише од детета или сте равнодушни према његовим страховима.
Треће, израдите резервни план. Ако ваше дете није спремно за школу, консултујте се са психолозима и стручњацима за одлагању првог разреда за још једну годину. Ако ваше дете има било какве страхове у вези са учењем, размотрите те ситуације и смислите начине да их заједно превазиђете.
Четврто, одредите приоритете. Разговарајте са својим дететом шта је заиста важно, а шта секундарно. Ако видите да је већ преоптерећен, прегледајте његов распоред, уклоните из њега све што детету није занимљиво. Ако то значи потпуно одустајање од ваннаставних предмета, онда их искључите. Дете ће се вратити у секцију када буде спремно.
Запамтите да свако оклевање, протест или одбијање није проблем, већ симптом који указује на то да нешто није у реду у животу детета. Наш задатак је да пронађемо корен проблема и радимо са њим.
Пратите нас на ИНСТАГРАМУ и ФЕЈСБУКУ
