Прича о два пиштоља - одлазак у тишину заборава

Примери где је пиштољ употребљен у ратном сукобу су све ређи и најчешће се могу свести на статистичку грешку. Али без обзира на то и даље постоји реална потреба за наоружавањем одређеног профила војника овим типом оружја. Узмимо на пример припаднике војне полиције у класичним патролама по граду, или високе официре у командама. Логично је да и они морају бити наоружани, али исто тако њихово наоружавање аутоматским пушкама није практично. Америчка армија већ дуго лута у избору ручног ватреног оружја.

Прочитајте још: Шта доноси четврта генерација СРС репетирки?

Прототип Колта М-1971 који је на недавно одржаној аукцији достигао цену од 12.650 долара, Фото: Национални музеј оружја (САД)

“Колт”, један од најзначајнијих произвођача ватреног оружја, како у америчким тако и у светским оквирима, још почетком седамдесетих година прошлог века одлучио је да развије модеран пиштољ. Његов љути конкурент “Смит-Весон” је својим Моделом 39 већ усвојен као први пиштољ једне велике полицијске организације, а Модел 59 је био одличан пример у ком смеру ће се развијати ручно ватрено оружје. Ови ривалски модели су имали значајан утицај на развој јунаке ове приче.

Модерна концепција

Конструкторски тим предводио је Роберт Е. Рој, а 1971. године, нови пиштољ угледао је светлост дана. Идеја је била да “Колт” буде спреман уколико дође до расписивања Армијског конкурса за нови службени пиштољ. Занимљиво је да се на самом почетку није тачно знало који ће калибар бити основни код нове конструкције: .45 АЦП или 9 мм Пара. С једне стране, стари добри .45 АЦП је већ одавно био у служби, те је логично да и нови пиштољ буде у истом калибру. С друге стране, ауторитативни извори тврде да је “Колт” већ увелико размишљао о метку 9 мм Пара као основном, којим би војска требало да се пренаоружа. Пиштољ је поред ова два метка, понуђен и у варијанти .38 Супер.

Без обзира што пиштољ није у савршеном стању, на аукцији је достигао астрономску вредност, Фото: приватна збирка

У сваком случају, ново оружје је било врло модерне концепције за оно време. У ствари, вероватно би и данас представљао солидан избор за љубитеље челика. У питању је војнички пиштољ пуног формата, али нешто краћи од претече, М-1911 А1 на кога је подсећао општим изгледом. Такође је био лакши око 150 грама, што није безначајно.

Брављење са легендарног ХП-35

Прстенасти сегмент на предњој стани навлаке, Фото: Национални Музеј оружја (САД)

Душа сваког ручног ватреног оружја је његов систем брављења. “Колтови” стручњаци одлучили су се за проверени Браунингов систем осцилујуће цеви, преузет са легендарног ХП-35. Да би се побољшала прецизност на предњем делу навлаке је уграђен прстенасти сегмент. Тај сегмент је у комбинацији са специфично обрађеним предњим делом цеви требало да цев стално враћа у идентичан положај. Ово решење се данас више не користи јер је знатно једноставније саму цев урадити тако да има конусно проширење на предњем крају које обавља исти посао. Навлака и рам су урађени од квалитетног нерђајућег челика који је потом хемијским путем затамњен.

Модуларни окидачки систем

Друга новина у односну на претходника било је окидање. Систем искључиво једноструког окидања (СА) је одбачен, а прихваћен је двоструки систем (ДА). Овде треба да узмемо у обзир значајан утицај који је на конструкторе широм света имао Валтер П-38. Безбедност при ношењу метка у цеви и спремност оружја на моментално отварање ватре без сумње је утицало да се и у “Колту” одлуче за нови систем окидања, као и то што су ривали из “Смит-Весона” на новим пиштољима користили овакав ДА/СА окидач.  Занимљиво је да су се у “Колту” одлучили на модуларни окидачки систем. Односно, систем је тако конципиран да може да се једноставно извади ради одржавања и евентуалних оправки.

Видљив је утицај раног модела СВ 39 и то у облику неуобичајеног извлакача чаура, Фото: Национални музеј оружја (САД)

Са леве стране навлаке постављена је кочница/декокер. На овај начин би у ситуацијама када се носи метак у цеви, операција спуштања вањског ударача била безбедно изведена, што је, морам да признам далеко безбедније и примереније за слабије обучене кориснике. “Колтов” пиштољ је добио верзију спољашњег извлакача рађену од опружног челика, која је фиксирана на крају спољашњег дела навлаке. Кочница навлаке, смештена је на рукохвату, иза полуге за растављање. Њена улога је да по опаљењу метка спречи навлаку да иде у задњи положај, што је значајно за пригушено оружје, али не и за стандардне полуаутоматске пиштоље.

Салво Сквиз Боре

Што се капацитета оквира тиче, варијанте у калибру 9 мм Пара и .38 Супер су имале по 15 метака, а варијанта у калибру .45 АЦП 9 метака. Такође је направљена нова муниција врло занимљивог концепта, тзв. Салво Сквиз Боре.
Основна премиса конструктора овог необичног решења Расела Робинсона је била да се створи систем оружје-метак који би омогућавао знатно већу вероватноћу погађања уз ношење истог борбеног комплета муниције. Идеја је да се користи метак са вишеструким зрнима, која су “упакована” једно у друго. Тако комплетирано зрно би онда било сједињено помоћу неке врсте воска или би добило облогу од полимера, чија је улога била двострука. Поред сједињавања појединачних зрна у целину, служила је и да обезбеди поуздано увођење у лежиште метка. По опаљењу метка, зрна би наставила своје заједничко кретање унутар цеви. Ту онда долази до изражаја онај део где се цев постепено сужава у смеру од лежишта метка према напред. Ово би натерало појединачна зрна да се раставе и да свако за себе напусти цев. Да би се ова радња извела на одговарајући начин, било је неопходно извршити одређене измене пројекта.

Лобирање у врху војске

Направљено је око 50 пиштоља ССП у варијанти 9 мм Пара, Фото: Национални Музеј оружја (САД)

Модификација се састојала од првобитног уклањања дела на устима цеви. На тај део би се онда надоградио део са унутрашњим сужењем, али који не би био ожлебљен. На овај начин би се постигао својеврстан ефекат сачменог метка. Односно, 15 метака, колики је капацитет оквира код М1971, би било у стању да пошаље према мети 45 пројектила. Сам концепт, иако изгледа занимљиво, па чак и употребљиво у одређеним ситуацијама, није прихваћен. Неки од разлога су били цена израде, сумње у поузданост система и кратак животни век цеви. Свеједно, остаје као занимљива цртица у историји развоја стрељачке муниције.

Према проценама, пошто тачни бројеви не постоје, сматра се да је укупно урађено између 30 и 50 примерака М-1971. Сви су практично урађени и упасовани ручно. Већину њих Компанија је поклонила  тадашњим највишим војним руководиоцима. Они мало вештији са речима би то назвали лобирањем потенцијално заинтересованих корисника, док они други, непосреднији, вероватно употребили термине попут мита и корупције... Но било како било, М-1971 никада није усвојен у наоружање и тихо је отишао у заборав.

Колт ССП

Међутим, 1979. године, Министарство одбране покреће програм стрељачког наоружања здружених снага. Између осталог, тражено је и решење за нови службени пиштољ. “Колт” је брже-боље васкрсао свој претходни пројекат и понудио га на тестирање. Нови модел је имао неке ситније измене попут класично решеног вањског извлакача, а одбачено је и брунирање нерђајућег челика као непотребно. Такође, концепт специјалне муниције више није нуђен као опција. Нови пиштољ је добио и нову ознаку ССП - пиштољ од нерђајућег челика. Направљено је око 50 нових пиштоља у варијанти 9 мм Пара, што је и тражено у захтеву, али је познато да постоји и неколико егземплара у калибру .45 АЦП.

Са моделом ССП, “Колт” се вратио класично конципираном извлакачу чаура, Фото: “Колт”

На првом конкурсу ниједан од кандидата није задовољио тражене услове. Међутим, после ревизије захтева Армије, на последњем од обновљених конкурса победила је Берета 92Ф, те је тако 1985. године постала нови службени пиштољ. Истина је и да је “Колт” повукао свој ССП из трке, а да никада званично није објавио разлоге зашто.

Модели који нису имали среће

Занимљиво је да компанија из Хартфорда никада није понудила ове моделе на цивилном тржишту. Реално говорећи, имали би одличан пролаз на домаћем тржишту. Велики број америчких стрелаца је врло патриотски настројен (према неким злобницима, чак и шовинистички) и преферирају оружје рађено у Америци. Осим тога, понуђена конструкција је била врло солидно осмишљена и изведена. Али ето, срећа није била наклоњена “Колту”. Чак и са новијим конструкцијама попут несрећног Ол Американ 2000 или “јуришног пиштоља” ОХВС нису боље прошли. Губитак уговора са војском за израду пушака М-16, као и овакви пословни промашаји су легендарну фирму довели у озбиљну кризу.

Прочитајте још: Моћан бранилац на длану (ВИДЕО)

У сваком случају, јунаци наше приче лако би се  могли уклопити у бројне примере из света наоружања где добре и напредне конструкције једноставно нису имале среће. А онда опет, ко зна? Вероватно у том случају преживели примерци не би достизали астрономске цифре на аукцијама реда десетак хиљада долара и више...