Од ратног хероја до колекционарске иконе (ФОТО)

Од настанка 1794. па до 1968. године "Спрингфилд Армори" је представљао главни амерички центар за истраживање и развој стрељачког наоружања. Иако су за то време развијали и израђивали, од мускета до аутоматских пушака, ипак се издваја неколико посебно успешних модела. А без сумње, најпознатија је пушка репетирка Спрингфилд М1903. 

Прочитајте још: Већ само име легендарног произвођача - МАУСЕР, говори да је у питању изузетно оружје (ФОТО)

Настала је на основу искустава са Кубе, које су Американци стекли у борбама против Шпанаца. Тада су на болан начин увидели све предности Маузеровог система у односу на Краг-Јоргенсенове пушке којима су били наоружани у то време. 

Пушке су доживеле неколико измена током година производње, а ово је снајперска варијанта официјалне ознаке 1903 А4,  фото: Ремингтон

У наредних пет година, стручњаци из Спрингфилда су "позајмили" низ решења са Маузеровог Модела 1893 и пешадијске пушке из 1898. године. Наравно, ово није промакло Немцима који су запретили тужбом. Све се окончало вансудским поравнањем у вредности од 200.000 долара, што је било право богатство у оно време. Пушка је развијена за метак М1903, калибра 7,62 мм, али је после три године, одлучено да се употреби шпицасто зрно. Тако је настао, сада чувени метак .30-06. 

Снајперска верзија 

Пушке су доживеле неколико измена током година производње, а снајперска варијанта добила је официјалну ознаку 1903 А4. Иако су у војсци одувек били цењени одлични стрелци, ипак се на снајперисте гледало са подозрењем. Скоро све војске у свету су у сукобе улазиле без посебно обучених стрелаца или са неким симболичним бројем. Ипак, убрзо би увиделе заблуду и почела би потрага за талентованим стрелцима и одговарајућим оружјем за њих. Један од таквих модела је и Спрингфилд М1903 А4, настао у вихору Другог светског рата. 

Детаљ жлеба за предњи нишан. ово је детаљ који може помоћи код препознавања оригиналних СП,  фото: Ремингтон

Половином јануара 1943. године донета је одлука да се за потребе армије одвоји 20.000 сандука са затварачима модела М1903 А3 из тренутне продукције и да се на основу њих уради снајперска верзија пушке. Посао је поверен компанији "Ремингтон". Убрзо је наруџба проширена за 3.000 додатних примерака, а потом за још 7.000 пушака. Тако се испоставља да је број урађених примерака око 30.000. 

Успостављање производње 

Стручњаци у "Ремингтону" требало је да донесу неке од важних одлука како направити ново оружје... Једноставно речено, није било довољно узети постојећу пушку и само ставити оптички нишан. Јер, један од највећих проблема при изради оружја, посебно оног прецизног, је његова цев. Оне су тада рађене техником "провлачења" и требало је око 10 до 15 минута на специјализованим Прат-Витнијевим машинама да се изради једна цев. 

Приказана монтажа, иако са одређеним добрим карактеристикама, није била баш најсрећније решење за војну употребу, фото: Ремингтон

Ради уштеде у времену одлучено је да се посебним мерењима, из постојећег инвентара проберу најбољи примерци цеви и да се онда оне искористе. Ово је довело до занимљивог феномена да на цевима постоје жлебови за монтирање предњег нишана, а да њега нема. Због типа монтаже оптичког нишана, која се налази делом на месту где треба да буде задњи диоптерски нишан, одлучено је да се механички нишани уопште не постављају.  

Цеви са четири жлеба 

Занимљиво је да је ова карактеристика једна од битних ставки која спречава несавесне појединце да самостално прерађене моделе М1903 А3 представљају и продају као оригиналне моделе А4. Јер, одабране цеви су све паркеризоване, али због тога што предњи нишан није постављан, ништа није изгребало поменуту заштиту. 

Цеви су дужине 610 мм (24 инча) и већина је рађена са четири жлеба. Ради убрзања производње стандардних пушака, почела је масовна продукција цеви са само два жлеба, што није утицало ни на једну битну карактеристику оружја. Осим на незнатно подизање радних притисака, које је остало у оквиру датих толеранција. Ипак, ова карактеристика је постала један од потенцијалних индикатора лажних снајперских пушака. 

Прочитајте још:  Чедо Џефа Купера - Ругер Скаут (ФОТО)

Сандук је преузет од постојећег модела А3, а у "Ремингтону" нису пунцирали званичну ознаку А4 већ су задржали првобитну, али са нешто измењеним фонтом и местом означавања у односну на пешадијске пушке. Највеће измене на сандуку су везане за монтажу оптичког нишана. Одабрана је Редфилдова јуниор монтажа, која је представљала широко доступно комерцијално решење, иако не баш и најсрећније. Монтажа је тако изведена да омогућава бочно померање нишана - грубо подешавање по правцу. Управо су ти бочни вијци били повремени извори проблема, јер би се временом одврнули и испали, те тако померили нишан у страну. Најгоре у томе је било то што су на ратишту били тешко доступни, те су тако оружје чинили скоро неупотребљивим. 

Тиха верзија Виверовог нишана 

Ремингтон М1903 А4 са оптичким нишаном М82, фото: депоситпхото

Као и код свих сличних решења, немогуће је користити стандардне оквире за пуњење, већ се пушка пуни метак по метак. Ипак, због саме намене оружја, ово се не може баш назвати маном. Затварач је, скоро у потпуности преузет са стандардне пушке и представља слично решење Маузеровим. Једина разлика у односу на стандардни је ручица затварача која је била додатно дотерана да би се могло несметано репетирати. 

Почетни планови су предвиђали употребу оптичког нишана Лyман модела Аласкан, али како то често бива, планови су се изјаловили. Једноставно, није било могуће доћи до потребних количина ових нишана, па је одлучено да се употреби Вивер модел М73Б1, што представља војну верзију комерцијалног модела Вивер 330. 

Ипак, поред војног модела, познато је да је барем неколико стотина пушака из прве серије добило цивилну, такозвану "тиху" верзију Вивер нишана. Разлика је била у изради добоша даљинара и правца, односно да ли су имали ручно подешавање, или је био потребан мали одвијач. Била је могућа корекција висине у распону од само 16 МОА, док је вредност једног клика била 1/4 МОА. Нишан је имао увећање од 2,75 пута, што је у комбинацији са врло малим пречником објектива, било далеко од импресивног. Ипак, по карактеристикама није био много инфериорнији од бројних других нишана које су користили Немци, Совјети или Британци. 

Две верзије кундака 

Пушка је имала стандардни метални потков кундака са поклопцем, унутар шупљине је смештен прибор за чишћење, фото: Ремингтон

Постојала су два типа кончанице. Први је био у облику благо конусног стубића и налазио се код комерцијалне верзије нишана, а други у облику танког крста и био је уграђиван у војну верзију. Вероватно највећа мана нишана је била у томе што није био водонепропустан, па је то правило бројне проблеме, поготово на Пацифичком ратишту. Ипак, мало који нишан из тог времена је био такав, па не треба бити претерано строг.
Како је време одмицало, на пушку су уграђивани и други оптички нишани, попут М81, М82 и М84 предвиђени за снајперске верзије Гаранда М1. Сви су они били приближних особина постојећем М73Б1, па се у квалитативном смислу није добило много. Окидачки механизам је у потпуности преузет са стандардне верзије - типичан војнички окидач са два колена и силом окидања од око 2,5 килограма. Никакви кораци нису предузимани да се смањи сила окидања или ход окидача. 

Кундак је рађен у две верзије. Она која је била пожељнија код корисника је имала пуни пиштољски рукохват и често се у стручној литератури назива "Ц" тип. Ипак, постојала је и мање бројна, с почетка продукције, која је имала тек делимично урађен пиштољски рукохват. "Ремингтон" је на почетку производње обезбедио стандардне дрвене бланкове за израду кундака. Ипак, како стандардни кундак има раван рукохват, то значи да на бланку није било довољно материјала за израду пуног пиштољског рукохвата.

Поглед са горње стране. Детаљ добоша даљинара и правца, фото: депоситпхото

Нови тип се често назива "сцант" што би се могло превести као једва или довољно. И заиста, ово је било једва довољно за иоле правилан контакт шаке са кундаком приликом гађања, поготово из лежећег става. Потков кундака је челични и има унакрст урезане жлебове ради бољег контакта са згибом рамена и отвор за смештање прибора за чишћење. У комбинацији са јаким метком и трзајем којег прави, овај поткундак је често био извор модрица, поготово код стрелаца ситније физичке конституције. 

Заборављена у времену 

Уз пушку је углавном долазио стандардни кожни ремник који представља одлично решење, барем гледано из угла прецизних стрелаца. Могао је да се подешава по дужини, и добро је служио за смиривање осцилација оружја приликом нишањења. На жалост, овакви ремници су данас превише скупи за производњу, а и акценат се даје на гађање са ножица или неког другог ослонца. 

Модел 1903 А1 је послужио као основа за израду снајперске пушке Маринског корпуса. Лако се препознаје по екстремно дугом оптичком нишану и присуству механичких нишана, фото: Ремингтон

Што се прецизности тиче, Спрингфилд модели су били у рангу осталих снајперских пушака тог времена или мало бољи. На многобројним тестовима пушака из тог времена, али са савременом муницијом, без проблема се остварују групе реда 1 МОА, што је више него импресивно. Поготово када се узме инфериорно увећање примењеног оптичког нишана. Ипак, да се разумемо, ово је оружје било намењено за борбена дејства до 600 јарди (око 550 метара). А у тим ситуацијама, пушка је радила свој посао сасвим задовољавајуће, чак и са обичном митраљеском муницијом. 

Филмске недоследности 

Вивер оптички нишан, модел 330 који је послужио као узор за развој војне верзије оптике, фото: депоситпхото

Своју филмску славу је доживила у Спилберговом "Спасавању редова Рајана", где амерички снајпериста носи ову пушку. Ипак, филмском реквизитеру се поткрала грешка, где поменути леворуки стрелац једном користи оптички нишан М82 из касније продукције, док у другим сценама користи Унертлов модел са увећањем од 7,8 пута и који је био у употреби само код Маринаца.  Осим у Другом светском рату, Спрингфиелд пушка 1903 А4 је коришћена у Корејском и раним фазама рата у Вијетнаму. 

Прочитајте још: Колико се трзај лагане пушке при испаљивању снажне муниције, разликује од копита мазге која се рита?

Ипак, било је јасно да ју је време прегазило и да су потребна нека друга, модернија решења. Данас добро очувани примерци са оригиналним носачима и нишаном постижу врло лепе цене на аукцијама оружја, посебно у Америци где ужива, готово култни статус. 

Нинослав ТРИФУНОВИЋ 

Пратите нас на ИНСТАГРАМУ и ФЕЈСБУКУ