Страни ратници, најамници, нису били новина тада краља Душана, већ су започели много раније, још са Милутином.
"Пси рата" су оставили дубок траг у историји Србије. Милутин се ослањао на христијанизоване Турке и западне витезове, док је његов син Стефан Дечански ту част доделио Каталонцима. Мачем најамника је дошло и до победе у пресудној бици код Велбужда 1330. године над Бугарима.
Будући краљ Душан је увидео значај најамника у тој бици, а по херојству показаном је добио наклоност властеле. Убрзо је дошло до сукоба између оца и сина, а кулминирало је када је 1331. године дошло до напада на Неродимље.
Душан је повео незадовољну властелу и потукао очеву војску, успевши да га зароби и да постане краљ заједничке државе. У овој бици се нашло и много најамника, а један од њих је Палман Брахт.
Капетан најамничке гарде
Рођен у Штајерској, своју младост је провео на очевом двору. Међутим, није га држало место, те се дао у службу Хајнриха од Истре где је и започео витешку службу. Касније је био и витез кнеза од Аустрије, али и даље није био задовољан. Одлучио је да крене ка Светој Земљи са крсташима.
Пролазећи кроз Зету и Приморје, ипак, одлучио је да се придружи Стефану Душану. Постао је капетан владареве гарде, а помогао је Душану да дође до трона.
Гушио је побуне војвода и кнезова, а уживао је толико поверење Душана Силног да му је будући цар поверио један веома приватан задатак. Радило се на томе да се нови краљ разведе од Јелене Страцимировић, дотадашње жене, а план је био да ожен ћерку немачког цара Фридриха Лепог. Палман је течно говорио немачки па је био одабран да води преговоре у име Силног. Међутим, ови преговори су пропали када је Јелисавета, Душанова несуђена изабраница, напрасно преминула.
Паја Јовановић је у свом делу "Проглашење Душановог законика" представио и Палмана Брахта у шпалиру код капије како држи шлем са роговима.
Гарда Душанова
Душан је био веома висок човек за своје време. Необично снажан и огроман, али и динамичан, савременици су се дивили његовим способностима. Анализом његових посмртних остатака је утврђено да је цар Душан могао бити висок око 215 центиметара.
Гарда Силног је била елитна војска и главна ударна игла српског цара. Углавном су у питању били тешки оклопни коњаници. Услов за улазак у гарду је био да сваки витез мора имати најмање два метара висине. Стандарди су били превисоки, па је Душан одлучио да тражи по Европи и успео је да састави стотинак витезова.
Само је барјактар, Швеђанин, био виши од цара, а барјак који је носио и који се чува у Хиландару је био тежак 40 килограма, носио га је у једној руци, док је у другој држао мач.
Избила је побуна на територији данашње Албаније и цар Душан је повео своју гарду како би је угушио. За само 28 дана је успешно уништен отпор побуњеника.
Палманово "не"
Године 1355. су у Србију дошли посланици папе, превођени бискупом Петром Томом са нимало лаким задатком - преверавање Србије. Душан је био против тога, забранио је свима у својој војсци да присуствују миси коју је бискуп одржао, запретивши да ће ослепети свакога ко прекрши наредбу.
Палман и читава најамничка војска је одлучила да не послуша цара. Говорио је да је њему важнија вера од службе цару, а Душан га ипак није ослепео. Касније исте године, Душан се упокојио.
После Душана
Наследник Силног, Урош Нејаки, одлучио је да прекине праксу са најамничком војском, па је Палман отишао у службу Душанове сестре Јелене. У њеној служби је остао, највероватније, до краја живота 1363. године.
(Н Портал)
БОНУС ВИДЕО:
Пратите нас на ИНСТАГРАМУ и ФЕЈСБУКУ
