Видовдан се обележава у спомен на Косовску битку, која се одиграла 28. јуна 1389. године
Србима је Видовдан вековима један од најважнијих празника.
Мало ко зна да у хришћанском календару не постоји светац са овим именом, али Срби прославаљају овај празник због историје, Косовског боја који се одиграо на Видовдан 1389. године, па се баш на овај дан преплићу историјска сећања и народни обичаји и веровања, па се косовски мит, као најразговетнији знак српске народне свести, развијао упоредо с паганским култовима старог словенског божанства Вида.
Вид је сматран врховним божанством, "Богом над боговима", а сви други богови тек полубоговима. Веровало се да је Вид свевидеће божанство, па се Видовдан сматра и празником за очи, односно празником који "отвара очи".
Само име овог светитеља, Вид, одредило је највећим делом и природу ритуала који су извођени на њему посвећен дан. Било је, на пример, веома важно шта ће се тога дана видети. Оно што би човек тада видео, у томе би, по општем уверењу, касније имао успеха.
На Видовдан се могла видети и будућност. Тога дана се много гатало и прорицало. Као и у неким другим приликама, чиниле су то најчешће девојке надајући се да ће видети будућег изабраника. Навешћу овде два примера те врсте. У Босанској крајини девојке су уочи Видовдана брале црвено цвеће вид, као и модру виду. Убрано цвеће пред спавање су стављале под јастук и говориле: "О мој Виде, виђени, о мој драги суђени, ако мислиш јесенас (да ме просиш), дођи вечерас, у први санак на састанак."
Веровале су да ће се то и догодити, да ће им будући муж доћи у сан. У околини Власенице девојке су уочи празника брале видову траву и припремале још понешто. Наливале су воду у лонац који је купљен без погађања, затим узимале мало хлеба и соли, детелину са четири листа и једну тканицу коју би пребациле преко лонца. По завршеним припремама, девојка би пре спавања рекла: "Свети Виде и видова траво, отворите ми очи да видим свога суђенога. Ако је далеко, ево му детелина од четири крила, нека к мени долети; ако је гладан, ево му соли и хљеба, нека се наједе; ако је жедан, ево му воде, нека се напије; ако не може преко воде прећи, ево му ћуприје (мисли на тканицу), нека пређе."
Веза Видовдана с видом манифестовала се и у народној медицини. Уочи празника или пак на празник изјутра брали су траву звану видовчица, често је стављали у воду и њоме се умивали. Чинили су то зато да преко године не би боловали од очију. Понегде су нак видовчицу чували и користили онда када би им очи оболеле.
Видовдан је за српски народ велики и стари празник. У прошлости овај дан био је слављен као спомен на Косовски бој, једну од великих битака европског средњег века. У Закону о празницима из 2001. године, једном од првих реформских закона обновљене демократске Србије, Видовдан је описан као празник који симболизује сећање на све оне наше сународнике и грађане који су током прошлости страдали у одбрани отаџбине.
(Стил)
БОНУС ВИДЕО
