Ако сте од оних који не могу да замисле дан без мириса кафе на столу, онда би требало да знате и коју кафу пијете ‒ турску или српску.
У великом "Савременом кувару" из 1967. године наведена је јасна разлика између "српске" и "турске" кафе, не само у служењу већ и у припреми.
"Српска кафа"
„Ставити у џезву воду и шећер и пустити да проври. За једну шољицу потребна је шољица и по воде, коцка шећера и кашичица млевене кафе. Кад вода проври, одлити мало у шољицу или друго лонче, закувати кафу, па вратити џезву на ватру да кафа направи кључ, односно, само да се подигне, ништа више. Усути одливену воду, оставити кафу минут-два да ‘стане’, а затим је разлити у шољице и служити.“
"Турска кафа"
„Ова кафа се највише пије у Босни, а справља се овако: ставити кафу у суву загрејану џезву и прелити је кључалом водом. Кафа не треба више да ври. Однос воде, кафе и шећера је исти као за српску кафу, само што се шећер не ставља у кафу већ се служи посебно. Готова турска кафа служи се у малим џезвама, за сваку особу посебно.“
Да је било нешто посебно у млиновима за кафу које је некада свака кућа имала и опојној ароми која се ширила потврђује и овај стари кувар у коме се наводи важност млевења кафе пре кувања.
„Да би кувана кафа била укусна, потребно је прво да зрна кафе буду лепо испржена, али не препржена. Друга важна ствар је да се кафа добро самеље непосредно пре кувања.
И треће, вода треба добро да проври, а затим кад се кафа скува, да направи још један кључ. Кафа се служи чим се скува, никад подгрејана. Талог не сме поново да се употреби.“
(хелломагазин)
БОНУС ВИДЕО
