Свети Василије Острошки својим подвизима и врлинама сврстао се у ред наших најпоштованијих светитеља. Српска православна црква и њени верници прослављају га 12. маја, а овај дан у народу важи за празник у коме су могућа највећа чуда. Његове мошти се чувају у манастиру Острог, у Црној Гори, и место су ходочашћа за вернике свих религија.
Многи верују да ће, ако посете "вечно почивалиште" Василија Острошког, њихова, или болест неког њима ближњег, нестати "као руком однесена".
У селу Мркоњићи у Херцеговини од оца Петра и мајке Ане, 1610. године родио се дечак Стојан. Изузетно бистар и марљив, Стојан је одгајан у духу православља, а још од малих ногу показивао је велику склоност ка доброчинству и молитви.
Како би сина сачували од Турака и јаничара родитељи су га послали у манастир Завалу, где је његов стриц, јеромонах Серафим био игуман, да "учи књигу". Стојан је у манастиру обављао све редовне послове и послушења, као искушеник, али више од свега време је волео да проводи у библиотеци. Читао је старе књиге и списе, брзо је учио и био предан молитвама.
Стојанов стриц Серафим брзо је уочио младићеву наклоност према монашком животу, те га је послао у манастир Тврдош, у то време средиште Требињске епархије.
Манастри Тврдош је поред веома образованих монаха имао богату библиотеку, а ту се налазила и школа. Преписивачка делатност у манастиру је била изузетно заступљена. У таквој једној атмосфери дубоке духовности, искушеник Стојан примио је монашки постриг и добио име Василије.
Недуго затим постаје ђакон, а потом добија и свештенички чин.
Као придворни монах отишао је на Цетиње, где га је примио и задржао митрополит Мардарије. Василије је на Цетињу остао непуну годину, напуштајући га због става митрополита Мардарија према унији.
Враћа се у Тврдош где бива унапређен у архимандрита. Убрзо после тога, Василије одлази пут Пећи, патријарху Пајсију, коме излаже своје виђење црквених прилика у Херцеговини и Црној Гори.
Добивши од патријарха благослов, путује на Свету гору, где борави годину дана духовно узрастајући и снажећи кроз разговоре и савете светогорских монаха.
Са Свете горе Василије одлази у Русију да се поклони тамошњим светињама.
Из Русије се враћа у Тврдош са многобројним даровима, богослужбеним књигама и предметима које је добио од руских монаха, митрополита, епископа, али и самог руског цара Михаила Романова.
По повратку из Русије постаје епископ, да би на Преображење господње, посвећен од патријарха Пајсија, у Пећи био проглашен митрополитом захумским.
После страдања митрополита источнохерцеговачког Пајсија, патријарх српски Гаврило И, издајући патријаршијску диплому, поставља митрополита Василија на епархију која се назива: Никшић, Плана, Колашиновиће и Мораче.
Митрополитску дужност обаваљао је савесно. Активно је обилазио и подучавао свештенике и народ.
Због непрестаног харања и турског пустошења Свети Василије напушта манастир Тврдош 1651. године, а епархију премешта у манастир Светог Димитрија у селу Попе. То је било изузетно тешко време за правослаље. Католичење и исламизација народа било је свеприсутно.
Свети Василије имао је велику и врло важну улогу за све православце. У тим тешки тренуцима Свети Василије показао је велику бригу за свој народ, али и за припаднике римокатоличке вере, будући да је опасност од Турака била превелика и претила подједнако свим хришћанима.
Ипак, уз истинско посвећење и пастирску бригу за људе, митрополит Василије тежио је даљем подвизавању и духовном узрастању. Неизрециво су га привлачиле монашке келије на Острогу, где је, по сведочењу острошких монаха, провео петнаест година.
Тако је у Горњем Острогу подигао цркву посвећену Ваведењу Пресвете Ђеве Богородице. Да би заштитио манастир од похаре кнеза Раича који је "арчио манастирску имовину", митрополит у пратњи дипломате и грофа Саве Владиславића путује у Пећ патријарху Максиму да би од њега затражио помоћ и заштиту.
Осим заштите манастира, он упозорава патријарха Максима на опасност од покатоличавања херцеговачког и приморског живља у Приморју.
Пред крај свога земаљског живота, митрополит Василије обнавља кулу Светога Георгија у манастиру Хиландару.
Упокојио се 21. априла 1671. године у Горњем манастиру Острог, где је и сахрањен.
Светитељ Василије јавио се три пута старешини манастира Жупе игуману Рафаилу. Донета је одлука да се гроб светитеља откопа, када се догодило чудо. Тело светитеља било је "целокупно и свето". Тако су светитељеве мошти стављене у кивот и положене у Малу цркву.
Сељене су више пута због опасности од Турака, на Цетиње, затим манастир Горњи Острог, где су му на поклоњење, као и дан-данас, долазили верници свих националности и вероисповести.
Бројна су сведочанства чудотворних исцељења оних који су задобили милост великог светитеља.
Култ светог Василија, иначе, заживео је у српском народу још за живота овог чувеног човека.
И дан-данас у великом броју верници походе манастир Острог, верујући у милост свога светитеља.
Светитељеви подвизи и врлине, а нарочито његов труд за очување и одбрану православља, сврстали су га у ред наших најзнаменитијих и, уз Светог Саву, највољенијих српских светитеља.
Сведочанство свему томе су, поред живе реке верника који долазе на Острог да би се поклонили његовим моштима, и бројне цркве задужбине широм Црне Горе, Херцеговине, Србије, док су две цркве светитељу подигнуте и у Америци.
Лик светог Василија сачуван је и живописан у различитим техникама.
Фреске и иконе светога Василија могу се видети најпре у манастиру Острог, али и манастиру Морача, у манастиру Дечани, Бања, као и у манастирима и црквама у Котору, Пријепољу, Рисну, Кумбору и многим другим нашим светињама.
Српска црква прославља великог светитеља 12. маја.
(Србија данас)
БОНУС ВИДЕО:
