У данима цветне недеље девојке би се китиле врбом и копривом, верујући у њихова магична, лековита својства. Врба је представљала симбол рађања, па су се девојке обавијале врбовом гранчицом, како би биле плодне.
Сутра славимо празник Цвети, празник са обичајима нераскидиво везаним за буђење природе и бујање новог живота. Празник је установљен је још од првих хришћанских времена, а свечано се прославља од трећег века нове ере. Цвети спадају у покретни празник који се слави увек дан после Лазареве суботе - Врбице.
Обележава се у свим хришћанским земљама а Јеванђелисти бележе да је Исус на капијама града дочекан са цвећем и листовима палме, које су му људи бацали пред ноге. Како је код нас за палму сувише хладно, народ се прилагодио и у цркву се носи шимшир, тиса, гранчице врбе или маслине. Међу православцима Цвети важе за један од најрадоснијих празника.
У данима цветне недеље девојке би се китиле врбом и копривом, верујући у њихова магична, лековита својства. Врба је представљала симбол рађања, па су се девојке обавијале врбовом гранчицом, како би биле плодне. Сматрало се да коприва може да одбрани од демона који напада породиље, па им се она стављала под јастук. Девојке су избегавале да перу косу ове недеље да им не би цветала. На сам празник Цвети садиле су цвеће, верујући да ће бити најлепше и најмирисније ако се засади баш на тај дан.
Уочи Цвети девојке и деца одлазе у поља и беру цвеће. Најчешће велике цветове маргарете, да би били лепи и крупни, дрен да би били јаки, љубичицу, да би били миришљави и привлачно, врбове гранчице, да сви буду напредни.
Ово цвеће се не уноси у кућу већ се оставља у посуде са водом у дворишту да преноћи. Понекад се цвеће потапа у воду у којој је златно или сребрно прстење и онда се том водом деца умивају. Ставља се и врбова гранчица "за брз напредак", понегде дрен "за здравље", а девојке стављају и љубичице, ако их има.
Верује се да онај ко први стигне и убере цвет добија право на једну жељу која ће му се сигурно испунити ако снажно верује.
Раније је био обичај у целој Србији да на овај дан шетају окићени цвећем. До данашњих дана се одржао обичај да момак од убраног цвећа направи букет, у коме сваки цвет има своје значење и носи га девојци. По томе којих цветова има, или који којих има највише девојка разазнаје момкова осећања.
Шта се "сме" а шта "не сме" и овом приликом зависи од тога кога питате. У овом случају одговор може бити потпуно противречан, што само говори о богатству народних обичаја различитих крајева Србије.
У Шумадији момци и девојке сакупљају се на игралиштима и у парковима дарујући узајамно цвеће, где сваки цвет има неко посебно значење. Ту се сви шале и смеју, али нико не игра и не пева, јер траје пост.
У том крају се то узима за зло јер " онај који се весели и пева навући ће гнев божји на своју кућу и нанети јој зло"..
Ако сте, пак, у Источној Србији, запевати се мора. На тај дан се окупе младићи и девојке на раскршћу или код цркве, наложе ватру и играју и певају док не почне служба у цркви.
Да се и за време поста певало, указује и културолог Весна Марјановић. У цветну недељу, у претпоследњу шесту недељу великог ускршњег поста (коју завршавају Лазарева субота и Цвети) девојке које би брале, сушиле и садиле цвеће. Враћајући се из шуме доносиле би гранчице леске, дрена, глога и њима китиле куће, зграде за стоку.
(Ало)
БОНУС ВИДЕО:
