Пред крај свог живота 1845. исте оне године када је у Београду штампано његово ремек-дело “Луча микрокозма”, владика Петар ИИ Петровић Његош је наредио да се на Ловћену, на Језерском врху, подигне скромна капела.
Црквицу је посветио свом стрицу, Светом Петру Цетињском и још тада изразио жељу да ту буде сахрањен, без много помпе и церемонија.
Тада нико није могао ни да претпостави да ће ту, последњу жељу великог владике бити невероватно тешко испунити и да ће тек након смрти Његоша чекати права голгота.
Пет гробова за Петра Петровића Његоша
Петар Петровић Његош је умро 31. октобра 1851. године, али његов аманет није одмах могао да буде испуњен.
- Иако је Његош изричито оставио упутство да буде сахрањен на Ловћену, Црногорци су страховали да би Турци могли да се домогну планине и оскрнаве његове посмртне остатке. Зато је, уместо у својој капели, Његош прво сахрањен у цетињском манастиру где су почивале мошти његовог стрица Светог Петра Цетињског – прича за историчар Добрица ЈовичИћ.
Четири године касније, 1855. процењено је да више не постоји опасност од Турака, па су Његошеви остаци пренети на Ловћен чиме је по први пут испуњена његова последња жеља.
Његошев аманет и “проклетство”
Милорад Медаковић, Његошев ађутант и пријатељ забележио је речи којима је владика обавезао Црногорце да га сахране у његовој цркви на Ловћену: “То је моја потоња жеља, коју у вас иштем да је испуните, и ако ми не задате Божју вјеру да ћете тако учињет, како и ја хоћу, онда ћу ве оставити пред проклетством, а мој посљедњи час биће ми најжалостнији и ту моју жалост стављам вами на душу.”
Чинило се да је владика коначно пронашао вечни мир, али испоставило се да су најгоре године тек долазиле…
– Током Првог Светског рата, Аустроугари су жестоко бомбардовали Ловћен и капелу вероватно знајући са важност коју су Срби и Црногорци придавали овом месту. Након Мојковачке битке и окупације 1916. године, Аустроугари су оскрнавили Његошев гроб и наредили да се остаци опет пренесу на Цетиње – објашњава Јовичић и додаје да су окупатори планирали да потпуно униште капелицу и на том месту подигну споменик у знак аустријског освојења Ловћена.
Према неким записима, ископавање Његошевих костију извршено је кришом, ноћу, а како су гроб копали војници, многе кости су због непажње изгубљене. Прича каже да је један аустријски војник, пореклом Србин, касније у разрушеном гробу пронашао три кошчице, чувао их кроз цео рат и тек после доставио на Цетиње.
Пораз у рату осујетио је Аустроугаре у намери да Ловћен претворе у споменик своје државе. Црна Гора се нашла у новоформираној држави југословенског народа, а краљ Александар Карађорђевић је наредио обнову капеле и по други пут, испуњавање Његошевог аманета.
– Све што је остало од старе капеле узидано је у нову, а онда је била идентична копија првобитне црквице. Свечани пренос Његошевих костију обављен је 21. септембра 1925. године, а чину је присуствовао и краљ Александар Карађорђевић који је лично учествовао у уношењу ковчега у обновљену капелу – истиче Јовичић уз коментар да нарочито симпатично данас делује прича да су, за ову прилику, Црногорци до Ловћена направили пут како би краљ Александар њиме могао да прође до капеле.
Како је скромна капела постала грандиозни маузолеј?
Ни окупатори током Другог светског рата нису дали мира покојном владики. Ловћен је бомбардован, а капела је поново оштећена, иако не значајно.
Ипак, коначно рушење Његошеве цркве није било дело ни непријатеља ни страних окупатора. Њено разарање наредиле су комунистичке власти 1952. године како би на истом месту био подигнут маузолеј по замисли хрватског вајара Ивана Мештровића.
- Против рушења је устала црква и огроман број тадашњих интелектуалаца који су ову одлуку сматрали скандалозном, али ништа није помогло. Постоји прича да је неки тадашњи црногорски политичар рекао митрополиту Данилу Дајковићу да ће капела “бити срушена, и кад би сви судови света пресудили у његову корист”. Остало је забележено и да је, када су се радници окупили да руше цркву, један муслиман из Бијелог поља, Исо Мухматовић, одбио да дигне руку на хришћанску светињу и сам напустио градилиште – прича Добрица ЈовичИћ.
Рушење капеле почело је 1972. уз обећање да ће бити подигнута “негде другде”. Њени камени остаци и данас се могу наћи у подножју Ловћена, у месту Иванова корита. Његошеви посмртни остаци су поново премештени и положени 1974. године у новоотворени маузолеј који и данас постоји.
– Његош је сметао комунистима јер је подсећао на српство и културу нашег народа. Зато је и смештен у прилично стерилно окружење Мештровићевог маузолеја који делује застрашујуће и одбојно и уопште ни не личи на споменик већ пре на ружну, камену кућу коју је још велики Меша Селимовић назвао “фараонска гробница” – закључује Јовичић.
Иако се од тада, с времена на време, спорадично говорило о обнови Његошеве капеле и вечне куће великог владике, планови су све до данас остали само на нивоу прича и жеља појединаца.
И тако завет Петра Петровића Његоша Црногорцима никада није до краја испуњен.
(Курир.рс/ИсторијскиЗабавник/И.М.)
БОНУС ВИДЕО:
Пратите нас на ИНСТАГРАМУ и ФЕЈСБУКУ
