Др Џордан Питерсон, чувени канадски психолог, недавно је изнео шта верује да јесте најизразитији, главни знак интелигенције.
У свету диплома, почасти и бескрајног протока информација, права мера интелигенције је често неухватљива. Међутим, како људи старе и акумулирају године мудрости, многи откривају да је интелигенција одређена не само ИQ резултатима или академским постигнућем.
Др Џордан Питерсон, познати канадски психолог и професор, недавно је поделио оно што верује да је најизразитији знак интелигенције, и то изненађујуће једноставно, али дубоко: способност да се пажљиво слуша и учи од других.
Сада има 60 година, Петерсон је провео деценије посматрајући људско понашање, проучавајући психу и подучавајући студенте широм света. Често је примећивао да су најпаметнији људи они који остају заинтересовани за живот и показују отвореност за ставове других.
Ко се може назвати паметним?
Питерсонови погледи на интелигенцију одражавају мудрост других великих мислилаца у различитим културама и временима. У источној филозофији постоји стара кинеска пословица: "Мудар човек слуша, а будала само прича." Древна кинеска филозофија високо цени слушање, повезујући га са стрпљењем, зрелошћу и дубином разумевања. То имплицира да је права интелигенција скривена моћ. Они који су развили ову моћ препознају вредност туђег мишљења и идеја, знајући да нико никада неће имати све одговоре.
Интелигенција је плес са животом
Још једна одлична идеја интелигенције потиче из јеврејске традиције, која на мудрост не гледа као на статичну особину, већ као на сталну интеракцију са животом. Талмуд каже: "Ко је мудар? Неко ко учи од свих.” То одражава идеју да интелигенција није само академско достигнуће, већ и способност да се учи од живота у свој његовој сложености, укључујући његове радости, туге и неизбежна искушења.
Храброст за постављање питања
Питерсон тврди да је за интелигенцију потребна храброст. Не ради се о томе да будете најгласнији у просторији или онај који има све одговоре. Уместо тога, то је храброст да будете довољно рањиви да признате своја ограничења и доведете у питање своја уверења. То се може видети код оних ретких појединаца који се не плаше да постављају тешка питања, чак и ризикујући да сазнају непријатне истине о себи или свету око себе. Они цене истину више од удобности, а та жеђ за истином их води до мудрости.
Интелигенција је "како мислити", а не "о чему размишљати"
У данашњем друштву, лако је упасти у замку "знати шта да мислим“ уместо да научите "како да размишљате". Томе нас је научио образовни систем који се често фокусира на питања вишеструког избора и стандардизоване одговоре. Од малих ногу смо награђени што знамо праве одговоре, али ретко охрабрени да размишљамо својом главом или пронађемо сопствени пут до решења.
Питерсон верује да је овај приступ довео до друштва које цени памћење уместо разумевања. Људи одрастају учећи чињенице, формуле и бројеве, али не разумеју увек како то знање применити на нове начине. Према његовом мишљењу, то може да потисне креативност и спречи генерисање нових идеја.
Људи имају тенденцију да избегавају ментални напор и једноставно чекају да им се представе опције. Нажалост, та навика се брзо формира, а способност да се смисли нешто ново и оригинално атрофира.
Редефинисање шта значи бити паметан
Питерсон нас подсећа да је интелигенција више од пуког познавања чињеница. Ради се о радозналости, критичком размишљању и храбрости да се истражи непозната територија. Према Питерсону, "Ако особа зна ’како да мисли‘, онда ће бити испред људи који знају ’шта да мисле‘.
Он сматра да најпаметнији људи нису нужно они који имају све одговоре. То су они који умеју да поставе права питања, који прихватају непознато и који су спремни да пронађу свој пут напред.
У доба када смо преплављени информацијама, развој способности да размишљамо својом главом је можда важнији него икад. Уместо да прихватимо оно што нам се каже, треба да развијемо навику да постављамо питања, истражујемо могућности и креативно решавамо проблеме.
(Сенса)
БОНУС ВИДЕО
