Сад већ свакодневно својим текстовима улепшава дан свим људима који га прате, а његови текстови се све више деле, па читају и они који до тада нису знали.
То је психолог Владимир Ђурић који своју љдскост и психолошко знање несебично дели.
На роштиљу на коме често ручам стање редовно. Гужва. Пар таксиста са пивом испред, пар ђака из оближње школе стављају прилоге у ђачку пљескавицу. Блага нервоза убрзаних гладних капиталистичких хрчака који чекају да им се спреми храна пре но што се врате у фирму преко пута, мајка што услужује, онај посебни мирис, дим, народњак са радија и вентилатор на тридесет степени.
Прочитајте још: "Па, где си бре ти, Мицо, није те било неко време, ево ти..." О сцени испред продавнице у Београду БРУЈИ СРБИЈА
Трећи сам у реду. Испред су жена и мушкарац средњих година.
Жена је обучена за крај, мајица на бретеле, шорчић јапанке, свезана коса и црвенило на раменима са Аде.
Na roštilju na kome često ručam…stanje redovno… Gužva…par taksista sa pivom ispred…par đaka iz obližnje škole stavljaju...
Objavljuje Dr Vladimir Djuric u Utorak, 7. srpnja 2020.
Мушкарац је са посла, поло мајица, добрано натопљена знојем од јутрос, панталоне које могу само да замислим колико ће му пријати кад их скине чим уђе у кућу и ципеле за посао. Преломљен на пола и загледан у телефон који му једини држи пажњу то јест који једини може бити довољан стимулус да престане да размишља о свим проблемима који га муче и које је од јутрос претурио преко главе. Преморен и одсутан, само физички присутан у реду, мислима далеко.
Прочитајте још: Дете лечите ЧАЈЕМ, а не знате да су НАНА и још неколико БИЉАКА ОПАСНЕ за њих
Мајка-продавачица завршава са услуживањем жене и поставља сасвим рутинско питање мушкарцу:
„Јесте ли вас двоје заједно?“
Он ноншалантно подиже поглед са телефона, прекиде читање чланка о репрезентацији и одговори у секунди:
„Аха, ево већ петнаест година, не могу да замислим свој живот без ње“.
Време стаде. Чаролија отпоче. Осмех завлада месаром.
Он спусти телефон, пољуби жену испред у слепоочницу, извади новчаник и запита: „Колико смо дужни?“
Радница наплати и даље се смешећи као уосталом и сви ми. И одоше држећи се за руке. И оправише нам дан свима.
Можда и месец. О да. Љубав дефинитивно на уста улази, али могу да замислим да су и њене уши биле врло задовољне оним што су чуле. И да су свим снагама навијале за њега. И да се некако провукао чак иако не кува и повремено смрдуцка као и сав поштен свет по овако спарним данима, и ко зна шта му још све недостаје по мен’с хеалтх критеријумима.
Прочитајте још: ХАРМОНИЈУ читавог тела остварићете ОВОМ МАСАЖОМ! Открили је Кинези, а била је позната и у древном Египту
Љубав су ситнице. Живот су ситнице. Мале лепе ствари по обичним местима. Мале шале. Мали знакови пажње. Мали рутуали. Мала изненађења. Мала лудирања. Мали обични тренуци са неким кога волите. Они су заиста једино што је важно, што нам нико не може одузети, што се памти и што не може да девалвира. Баш зато и верујем да нема ничега вреднијег од њих и да су они најсигурнија инвестиција.
Живели Тренуци!
Живели Нормалци!
