Иза ове језичке недоумице крије се једна необична историјска прича.
Прво и основно треба да знате да су се свест о бојама као и њихово именовање мењали кроз историју. Неке нијансе које су данас уобичајне у прошлости нису постојале или, ако и јесу, није постојала посебна реч за њих.
У томе управо лежи и одговор на питање - зашто се и данас за жуту боју каже да је - плава.
У нашем језику је нијансирање боја у прошлости било јако “грубо” па су се оне суштински делиле на тамне или светле, загасите или сјајне. Тако је у старословенском језику реч “плав” описивала све што припада светлијем спектру боја. Дакле, и бледо/светло, али и оно што данас зовемо златним/жутим. Све је то било плаво, па се отуд и човек светле косе звао “плавим”.
Супротно, за оно што данас зовемо “плавим” користили су се придеви “сињи” или “модар”.
Трагови овога задржали су се у народним песмама у којима и данас можете прочитати описе попут “сињег мора”, “модрог неба” или, обрнуто, како се “житна поља у даљини плаве”…
Временом је дошло до делимичне замене - сиње/модро постало је плаво, а реч “жуто” ушла је у употребу иако се првобитно значење речи “плав” није изгубило. Тако је све до данас остао дублет.
Српски језик није једини у којој је опстала ова “нелогичност”. У пољском се за особу светле пути/жуте косе такође користе изрази и “żółтy” (“жуто”) али и “пłоwy” (“плаво”). Португалци за жену светложуте косе кажу “лоира” (“плава”) док Шпанце мучи другачији “проблем” - код њих се за плавушу каже “рубио” што би у буквалном преводу данас значило “црвена”.
(Историјски забавник)
БОНУС ВИДЕО
