Живот српског глумца Боривоја Кандића, који је преминуо прошле године у 59. години обележиле су успони и падови
Када је Боривоје Кандић заблистао 1987. године у улози Вука Караџића у истоименој серији, која је обарала све рекорде гледаности у бившој Југославији, чинило се да су овом глумцу сва врата широм отворена.
Прочитајте још: Након што су му одстранили ЈЕЗИК, Мика Антић је знао да му се ближи крај: Његове последње жеље биле су НЕУОБИЧАЈЕНЕ
Но, три деценије касније, после низа животних бродолома, он је живео тако што је сваког јутра чисти у једној кафани на Зеленом венцу.
– Помажем пријатељу у овом кафићу, у једну руку се и дружимо, а и он ми даје малу накнаду. Дођем свако јутро пре осам, мало почистим, припремим столове пре него што пристигну гости. Није то много посла, нити нешто од чега бих могао да живим. Мене издржава мајка. Од њене пензије преживљавам. А живим сам, са псом, од када сам се развео, рекао је Кандић за Глориу у једном од својих последњих интервјуа пре две године.
Улога Вука Караџића
На дане глумачке славе гледао је са осмехом. Пре улоге Вука Караџића имао је две незнатне епизоде: у “Варљивом лету” играо је друга Славка Штимца у сцени кад се удварају Чехињама, а у “Шећерној водици” пријатеља Соње Савић.
- Кренуо сам за Подриње, био је први дан снимања “Вука Караџића”, али пукне гума на аутобусу и ја кренем пешке ка хотелу “Бања Ковиљача”. Видим стоји нека гомила људи, не знам ко су, али им кажем да треба да глумим Вука Караџића.
Одмах су ме ставили на коња и праћен аплаузима дошао сам до места снимања. Иако непознат, стигао сам као звезда. После, када је серија емитована, нисам могао да верујем шта ме је снашло, била је то ненормална популарност. Та серија је, без обзира на све мањкавости, имала невероватан ођек.
У то време сам живео у Земуну и једне вечери сам у свом улазу затекао девојку која је дошла из Вировитице и ту упорно чекала да би ме упознала. Моја бивша жена чува сандуке и сандуке писама из свих крајева Југославије. Наравно, све то прође, али тада сам мислио да сам најважнија особа на планети - говорио је он.
Боривоје Кандић је рођен 1961. у Мостару, јер је његов отац Милош, такође глумац, имао ангажман у тамошњем позоришту. Завршио је средњу економску у Земуну, а пре него што је уписао глуму и у Новом Саду и у Београду, погледао је укупно две представе.
Непрегледан је низ његових глумачких догодовштина, којима сада забавља друштво у кафани у којој педантно чисти свако јутро.
– Незаборавно је како је Лане Гутовић насамарио Марка Тодоровића, који је много пута тумачио Тита, а широј публици је препознатљив по улози Милана у “Жикиној династији”.
Лане не буде лењ и позове једног нашег друга Слободана, који је био у Холивуду, и замоли га да пошаље Марку писмо да треба тамо да игра Тита. И овај стварно то уради, направи неки печат и пошаљу Марку “званичан” позив из Холивуда да глуми Тита.
У том тренутку Лане и Марко играју у представи “Буба у уху”, доста се и друже, али Марко му не говори ништа, ваљда из глумачке сујете, да му неко нешто не поквари.
Једне вечери су мало попили и он се повери Ланету: “Звали су ме из Холивуда да играм Тита.” Лане каже: “Ма дај, не зезај, покажи.” Ту су били Ирфан Менсур и Воја Брајовић. Лане каже: “Али овде пише да Тито има 70 година, а ти си млад”, на шта Марко одговара: “Е мој Лане, холивудска шминка чини чуда.” После нису разговарали годинама.
Преселио се у Аустралију
Крајем осамдесетих и током деведесетих Бора је био члан Југословенског драмског позоришта. Имао је низ запажених улога пре него што је 1998. године одлучио да оде у Аустралију. Прво је живео у Перту, потом у Мелбурну и Сиднеју.
У Аустралији сам играо у једном филму, требало је да тумачим главну улогу, али нисам могао да истовремено глумим и мислим на енглеском.
Тако ми је припала мала рола доктора Моргена. И за њу сам добио силна признања. Био сам ангажован и у ТВ серији, а покушао сам и у позоришту: појавио сам се у Јонесковом комаду “Лекција” и у Бекетовом “Чекајући Годоа”. Али, од тога није могло да се живи.
Једно време сам разносио храну, онда сам радио код једног нашег човека из Босне као помоћник геометра, па сам асистирао керамичару и молеру…
Тамо сам живео са супругом. Када смо се развели, јер се она заљубила у неког Италијана, вратио сам се овде да патим за њом. Заправо, вратио сам се јер ми се мајка разболела и хтела је да ме види још једном, те 2007. године. И када ме је видела, оздравила је, а ја сам остао овде.
По повратку у Београд био је прилично добро дочекан.
– Тада сам одбио неколико улога и то је била грешка. Сам себи сам затворио врата. А још већа грешка била је што сам, када сам одлазио у Аустралију, подигао радну књижицу из Југословенског драмског позоришта. Пуцао сам себи у ногу. Воја Брајовић је увек говорио: “Кандићу, ти увек волиш да будеш први и у позитивним и у негативним стварима.”
Своје професионално посрнуће прихватао је мирно, а често је причао и о својим великим љубавима.
– Патим још за бившом женом, али патим и за свим женама са којима сам био. Заљубљиве сам природе. Имао сам много жена.
Увек сам важио за љубавника, али ме је потерала та типична швалерска судбина да сам на крају остао сам. Моја последња супруга Љубица Кандић исто је глумица, завршила је у мојој школи глуме, претходна је била Елизабета Поповић, која сада живи у Шпанији.
Прва жена ми је била Маша Булић, кћерка глумца Карла Булића
Његов буран љубавни живот на почетку је обележила једна тешка несрећа. И то баш у време када је снимао серију “Вук Караџић”.
– Ана Пренк је била моја највећа љубав, још из основне школе. Требало је да се венчамо, али погинула је док ми је лежала у крилу. Била је трудна. Зато никада више нисам пожелео да имам дете. Испратили смо мог брата у војску и када смо се колима враћали из Сомбора, седели смо на задњем седишту.
Возио нас је пријатељ, који је после због те несреће био у затвору. Када смо ишли у Сомбор, ја сам био на том месту где је она била, и у повратку смо се заменили. То чак није био ни судар, била је само велика кривина и ауто се јако занео, Ана је спавала и само јој је пукао вратни пршљен.
Тада сам изгубио косу, а њен отац, тадашњи директор ЈАТ-а, оседео је у једном дану. Никада нисам причао о овоме, чак ни најближим пријатељима. Годинама сам био у психички девијантном стању. После је живот донео неке нове околности, али остала је велика рана.
Признао је да му недостаје посао. Нема ниједну, али баш ниједну своју фотографију из прошлости, и у једном тренутку констатује: “То је мој однос према себи.”
– Фали ми да играм. Сањам и кад спавам и кад дођем овде да чистим да сам на сцени. Још увек се надам неком позиву. Стидљив сам да бих се сам нудио. Такав је био и мој ћале. Једном сам му наместио епизоду у серији “Доме, слатки доме”. Играо сам Генија и ту смо се чак у кадру појавили заједно.
Он мени никада није ништа учинио, а глумио је у милион филмова. Никада ме није ни похвалио. Када сам га питао: “Какав сам Вук Караџић?”, погледао ме и рекао: “Па, тако" - говорио је Кандић.
Преминуо је 7. децембра 2020. у 59. години. Последње дане провео је у кафани на Зеленом венцу.
Пратите нас на ИНСТАГРАМУ и ФЕЈСБУКУ
