Весна Змијанац је преживела огромну трагедију
Весна Змијанац је издала своју биографију коју је назвала "Кад замиришу јорговани". Певачица је у њој открила приче из свог живота које је мало ко знао, а једна од њих је веома потресна.
- Било ми је, наиме, суђено да у време моје највеће славе спознам и највеће духовне муке, да велику радост због великог успеха потиснем и исто толиком (још и већом, заправо!) жалошћу, да кроз лако подношљиву, малу и краткотрајну физичку патњу тела спознам и онај огромни, једва издрживи и вечно присутан бол, бол који губитак детета оставља у родитељу - описала је Весна.
Прво дете је изгубила у седмом месецу трудноће, а оно што је најгоре од свега је то што није могла ни да наслути да ће се та несрећа поновити.
- Наше прво дете, сина, Влада Јовановић и ја изгубили смо 1986. године, када сам била у седмом месецу трудноће. Спонтани побачај се догодио у паузи концерта у Младеновцу. И не замерите ми што ту сцену (порођаја који је изненада и превремено отпочео и фактички се догађао у гардероби иза бине хале у Младеновцу, а трајао је и у току пута до Београда, па и неколико минута у болници) не могу да опишем чак ни данас, када је прилично времена протекло. Јер, то је један од оних болова који још увек боли, празнина која још увек зјапи истом тамом, и кад год се тога сетим (а сећам се врло често), увек ми се утроба згрчи, увек ми се згути у грлу и увек себе казним питањем (на које још од онда слутим одговор) - да ли сам и колико сам ја (начином свог живота, пре свага) крива за то што се догодило? У првих неколико недеља након тога, док је бол због губитка био још свеж, желела сам да и ја нестанем, да ме нема. Кривила сам себе, не тражећи ниједну олакшавајућу околност, и при том сам самој себи смишљала такве патње и муке као казну, да сам, можда, у једном тренутку и прешла ону границу која раздваја свесно сагледавање чињеница од умишљених, помало и болесних, у сваком случају погрешних (и грешних!) закључака - присетила се певачица, која је успела да пронађе начин да настави даље, међутим, то није био крај њене патње.
- Но, живот је текао даље. Посао је тражио своје. Поново су заказивана гостовања отказана због моје несрећом прекинуте трудноће, а ја сам се свему томе предала са још већим жаром, у још бржем (готово бесомучном) темпу - желећи, ваљда, да бежањем у рад, у напрезања и умор, заборавим и ту неизлечиву рану на души (она телесна, наравно, није ни вредна помена). Нисам ни слутила да ме, на несрећу, исто то - и још теже и горе јер је поновљено и у врло кратком временском размаку - чека већ непуну годину касније. Владино и моје друго несуђено дете, такође син, и такође у седмом месецу трудноће, изгубила сам под приближно истим околностима 1987. године - написала је Весна.
- Питала сам се и онда, и још увек се понекад запитам - чиме сам заслужила да ми се догоди то што ми се догодило? Збрајала сам (и још увек их збрајам) све моје грешке и грехове, сва моја вољна и невољна непочинства, све моје бесове и посебно изражене мане, све оне ружне помисли које сам о некоме или нечему имала, све оно не баш похвално што сам и себи и другима учинила, све оно лепо и добро што нисам ни себи ни другима учинила (а могла сам или сам морала), све оне тренутке у којима сам некога (па макар и нехотице) овим или оним, што сам рекла или урадила, повредила - и тражила у свему томе корене и разлоге такве и толике казне која ми је досуђена - искрена је била Змијанчева у својој аутобиографији.
После ових трагедија, Весна је коначно пронашла срећу када је 1989. године родила ћерку Николију.
БОНУС ВИДЕО:
Пратите нас на ИНСТАГРАМУ и ФЕЈСБУКУ
