ГЛУМАЦ Жарко Лаушевић умро је у 63. години живота после борбе са тешком болешћу.
Колеге, пријатељи и породица опраштају се од глумца који је био синоним за таленат. У својом објавама, Жарка истичу као великог глумца, али и пријатеља, који је умео да саслуша, али и да малим, али значајним и посебним знацима пажње обрадује.
Посебно топла прича је и она коју је својевремено испричала глумица Мерима Исаковић за домаће медије - прича о душама које су се среле и волеле, али не у љубавном смислу, него оном исконском и, како је рекла, потпуно чистом.
- Тупчо. Мој диван пријатељ, па и више: душа која чедно додирује најтананији део бића у мени. Били смо као породица, иако крвљу нисмо везани. За мене Тупчо. За сав остали свет Жарко Лаушевић. Исти даровити рукопис, где је најснажнија прича речена тишином и разменом искрености додирујући тако истините дубине публике. Наше сцене у „Стакленој менажерији“ су запамћене и вољене до дана данашњих. Премијера је била у Београдском драмском позоришту на Црвеном крсту. Колико ми је познато, ово је била прва представа у историји српског позоришта која се играла два пута дневно: и матине и увече, као да је филм у биоскопу. Публика нас је доживљавала као две особе спојене у једно исто биће. Многе колеге такође. Неки други људи су почели да нас погрешно доживљавају као љубавнике. Тупчо и ја никада нисмо били љубавници. Наш унутарњи додир не припада тој причи. Наш однос је био сусретање две душе, много деликатнији и драгоценији. Никад укаљан. Имали смо много прилика да постанемо љубавници да смо то хтели, током београдских представа, и домаћих и међународних турнеја, али нисмо. Не зато што нисмо могли, већ зато што то није природа нашег односа.
- Мој Владица је разумео. Мој муж Владица који је био и остао мој човек, мој романтични мушкарац кога сам највише волела. И сада када га више нема. Владица је знао да је природа односа Тупча и Тупча бесполна. Дан после кобне ноћи, када се десила трагедија у којој је Жарко Лаушевић пуцњем нехотице угасио животе два младића у Подгорици, Владица ми је то јавио. Дошао је у позориште. „Лепи“, тако ме је звао, „десило се нешто страшно. Јеси ли чула?“ Одвезао ме је одмах на аеродром и одлетела сам за Подгорицу, па у затвор у Спужу. Тупчо је доведен у собу са дугачким столом за којим седимо његов друг Љуба Дапчевић и ја окружени тмурним стражарима.
- „Жарко Лаушевић“, рекоше при отварању врата. Тупчо седе, дрхтећи и ломећи прсте руку у безнађу. Очи су му биле крваве јер су се, приликом тог несретног напада младића на њега, сочива нагло усекла у оба ока. Цвокотао је гледајући у мене. Вероватно ме није ни могао јасно видети јер је носио диоптрију сочива -6. Чуо је мој глас: „Мој Тупчо, то сам ја.“ Понављао је: „Знам, знам, Тупчо, ја сам, ја сам… ја сам можда убио… Ја сам можда убио… Два младића су рањена, можда сам их убио…“
- Вратила сам се у Београд у сузама. Испричала сам Владици како сам видела Тупча сломљеног, схрваног болом и страхом. Страхом не шта ће бити са њим, већ страхом да је можда усмртио два младића. Тада се још није знало. Јављено је да су у болници у критичном стању. После сам и са мојим маленим сином Мидом посетила Тупча у Спужу. У том тренутку Жарко је имао подршку своје напаћене породице, и скоро да није имао других пријатеља. Само Љуба Дапчевић, кога нисам познавала, и ја. Прешао је потом у пожаревачки затвор. Владица ме је посаветовао шта може бити од помоћи некоме ко је у затвору, па сам набављала вунене поткошуље и војничке термалне гаће дугих ногавица из Лондона и носила их Тупчу.
- Сећам се да је те зимске вечери изашао у лаганој затворској униформи…
Подсетимо, Жарко Лаушевић рођен је 19. јануара 1960. на Цетињу, а глуму је дипломирао на Факултету драмских уметности у Београду.Завршио је глуму на Факултету драмских уметности у Београду 1982. године, када постаје и члан Југославенског драмског казалишта. На филму је дебитовао 1982. године, улогом у филму "Прогон". Такође, остварио је значајне улоге у филмовима "Савамала" и "Директан пренос".
Врло брзо је добио једну од главних улога у ТВ серији "Сиви дом" (1984), која му је донела велику популарност.
Након тога, играо је улоге у више од двадесет филмова и телевизијских серија, међу којима су: "Шмекер" (1985), "Свечана обавеза" (ТВ) (1986), "Догодило се на данашњи дан" (1987), "Официр с ружом" (1987), "Браћа по матери" (1988), "Бој на Косову" (1989), "Оригинал фалсификата" (1991), "Боље од бекства" (1993), "Кажи зашто ме остави" (1993), "Нож" (1999).
БОНУС ВИДЕО:
Пратите нас на ИНСТАГРАМУ и ФЕЈСБУКУ
