Имала је само две и по године
Александра Бурсаћ (34) у својој великој животној исповести испричала је како је имала само две и по године када су јој јавили да јој је отац Никола тешко рањен на ратишту у Книну, где је отишао као добровољац да брани родно село Плавно, а убрзо након тога је и преминуо.
Певачицин тата се као добровољац борио за своје село Плавно, у којем је одрастао. Иако је била мала, сећа се тренутка када су њеној мами Душици јавили да јој је муж рањен, а затим и да је у болници у Београду подлегао повредама.
Тежак губитак
Александрин отац се из Хрватске у Србију доселио као младић, како би студирао журналистику, али се деведесетих година вратио у родно место.
- Мој тата је погинуо у рату док се борио за свој народ, кад је имао само 28 година! Живели смо у Београду, ја сам остала ту са мамом, а он се мало пре рата вратио у Книн. Кад је све почело, добровољно се пријавио да брани људе с којима је одрастао, и своје село Плавно. Нажалост, напали су их у току ноћи и тати је прошао метак кроз главу, и заглавио се у мозгу. И његовог најбољег друга су ранили, али је он, хвала Богу, преживео, док је тата био смртно рањен. Превезли су их хеликоптером у Београд у болницу. Мама је све време била уз тату. Нажалост, преминуо је 11. септембра 1991.
Певачица каже да је њена мајка пре трагедије покушавала да убеди оца да напусти ратиште и врати се у Београд.
- Мама и тата су се чули телефоном и говорила му је: "Добро, бре, Никола, имаш дете, врати се. Не дај Боже, може нешто да ти се деси". А он би јој сваки пут одговорио: "Или пуковник или покојник!".
Александра тврди да никад неће заборавити дан кад су сазнали страшне вести.
- Сећам се кад су мами јавили да је тата рањен, иако сам имала само две и по године. Била сам напољу, маму је то баш потресло... Тако мала, била сам мами највећа подршка и највише сам је тешила, јер су сви њени са Косова и Метохије и нису одмах били са нама, али је касније дошла бака. У Београду је живела татина фамилија. Уз нас је био и мој покојни стриц Милорад, који ми је много помагао.
Никола је желео да почива у родном месту, за које је и дао живот!
- Тата је сахрањен у Плавну, јер је то била његова жеља. Био је много везан за Книн. Често је певао и на тамошњим саборима. Од оца сам наследила таленат за певање. С једне стране се много поносим њим, а с друге сам љута! Недостаје ми сваки дан и у сваком тренутку. Осећам да је ту и да ме чува у неким тешким моментима. Мама каже да баш личим на њега.
Пошто је рано остала без тате, њена мама је чинила све да певачица има лепо детињство у београдском насељу Галеника.
- Мама се потрудила да сву лошу енергију претвори у добру. Као да је била добра вила. Од раног детињства ме је усмерила на музику, у хор "Колибри" сам се уписала са три и по године. Детињство памтим по томе што сам заволела музику и имала супер друштво - прича Александра.
Певачица открива да је њену породицу убрзо задесила још један трагедија.
- Након што се мајка преудала, добила сам највећи и најбољи поклон на свету, а то је моја сестра Милица, која је млађа од мене четири године. Нажалост, њен отац је преминуо, али о томе не бих да причам јер је за сестру то тешка тема. После неколико година мама је упознала Владу, венчали су се и ево заједно су већ 25 година. Не волим да га зовем очухом, јер ми звучи грубо. Он није Миличин и мој очух, већ наш родитељ. Влада нас је одгајао.
Певачица је волела да чува млађу сестри.
- Била сам заштитнички настројена према њој. Мама је много радила и трудила се да нам створи све, као да је добила натприродну снагу после тешких губитака. Сестра и ја смо често биле саме. Понекад нас је неко чувао, али сам се трудила да нико не мора да нас пази, већ да ја бринем о њој. Милица је моја слаба тачка и много смо везане. Тотално смо другачије, али се много волимо! - прича певачица.
Александра каже за себе да је била послушно дете.
- Била сам добро дете. Знала сам колико се мама труди и никада јој нисам правила велике проблеме. А сестра је била мало бунтовна. Нама је мама била и отац и мајка. Довољно је било да нас погледа и не бисмо смеле да зуцнемо. И данас се маме плашим, а имам 34 године.
Кад је била четврти разред, почело је НАТО бомбардовање.
- Тада смо имали највише слободног времена. Мама је чинила све да нам заокупи мисли, па је организовала за децу из Галенике и околних места разне радионице, међу којима су биле и музичке. Помагала сам јој да организује концерте.
Нажалост, 1999. погодила их је још једна велика породична трагедија.
- Мог рођеног ујака су киднаповали на КиМ. Кренуо је у свој стан и више се никада није вратио. Мама је на све начине покушавала да сазна нешто о њему, али је једноставно нестао са лица земље! Дуго смо желели да верујемо да је жив, мама му је и палила свећу за живе... Колико сам била оптерећена, сањала сам да су ми јавили како су га видели негде. Кад сам се пробудила, нисам могла да схватим да ли је то стварност или сан. И после толико година не знамо ништа о њему. Маму је стрефило све што је могло!
БОНУС ВИДЕО:
Пратите нас на ИНСТАГРАМУ и ФЕЈСБУКУ
