Чувена певачица Мерима Његомир преминула је 20. новембра прошле године после краће болести
Иза себе је оставила четворо деце - ћерке Љубицу, Милицу и Јелену, и сина Марка, као и многобројне хитове. Њена наследница Љубица открила је како је све изгледало током њене болести и њена борба.
Прочитајте још: Миодраг Драгичевић ОТКРИО како је "зарадио" ОЖИЉАК на сред лица, по којем га сви препознају (ФОТО)
Је л' тачно да сте и последњег дана Мериминог живота веровали да ће оздравити?
‒ Упркос спознаји да је болест тешка, а имајући у виду речи лекара да има јако срце, чак и када је била у коми, мислила сам да ће се ујутру пробудити. Имали смо договор да свако од нас деце буде крај ње у болници један дан. Баш тог дана требало је да то будем ја, па сам се нормално спремала да кренем, ни на тренутак не помишљајући шта може да се деси. Мислила сам: „Добро, сада је лоше, али после лекова ће јој бити много боље“. Тата је дуго био болестан, па је било другачије, али о тренутку мамине смрти никада нисмо размишљали. Једноставно, то није могло да се догоди. Знам да то делује психоделично кад изговорим, али она је била невероватно јака, па је зато изгледало да све може. Кад се разболела, седеле смо једног јутра, а она је почела да плаче и рекла ми: „Бубице можеш ли да верујеш да имам рак?“ Ни она није могла да верује.
Када је то било?
‒ Болови су почели у мају, али лекари су тврдили да је реч о хелико бактерији. Кад су постали толико јаки да та дијагноза није више имала никаквог смисла, а после упорних прича „шта да се зрачите кад није ништа озбиљно“, урађени су нови прегледи и снимања. Њена снага била је просто невероватна... Планирала је да тог 1. септембра поведе унуке, Филипа и Соњу, да им купи ранчеве за школу. Кад их је узела, рекла ми је: „Идем по резултате, па ћемо у 'Ушће'“. Иако јој је саопштено да има рак, три сата је са њима шетала по тржном центру, а нама је тек сутрадан рекла каква је ситуација. Кад је довела Соњу, прво сам је питала шта су јој рекли лекари, а она ми је одговорила да снимак није баш добро испао и да ће сутра поново ићи на клинику. Било ми је чудно, али ме је уверила да је постојао неки технички проблем и да немам разлога за бригу. Замислите жену која с таквом дијагнозом обилази радње! Касније, када сам је питала како је могла, рекла је: “Па, како да их разочарам”. Ето, то је она!
Да ли је, упркос лошим прогнозама, веровала да ће оздравити?
‒ Прве две недеље било је катастрофално, а онда је, док смо сви заједно седели, Марко стао испред ње и рекао: „Мама, не може тако, како ћемо без тебе, хајде, дижи се, да видимо шта можемо да урадимо“. Месец дана сам спавала код ње. Једног јутра, кад се обукла, а тада је већ много смршала, рекла ми је: “Види, кад оздравим, баш ћу добро изгледати”. Потврдила сам јој да ће имати супер линију, а она ми је одговорила: „После две недеље, ноћас први пут нисам сањала своју сахрану. Стално се питам ко ће о вама да брине, замишљам вас како плачете, а ноћас сам сањала да имам концерт.“
Јавност није знала за Меримину болест све док стање није постало критично?
‒ Било ми је страшно што су грозне вести почеле да се објављују за њен рођендан. Наравно, није постојала могућност да јој одузмемо телефон, а можете замислити како јој је било док је читала наслове „Мерима умире“ или „Мерими је остало још мало живота“. Мислим да је њено веровање у излечење час падало, час расло, јер, с једне стране, лекари без устезања кажу каква је ситуација, а, са друге, човек ипак верује у чуда. Причала сам са сестром о томе да ли бисмо се другачије понашали да смо прихватили истину. Можда бисмо више седели и разговарали с мамом... Тих дана смо стално јурили, трагајући за нечим новим што ће можда довести до излечења. Учинили смо баш све што се могло. Не знам да ли је то био страх или шокираност, која је доводила до негирања реалности, али све време сам веровала да је пред њом бар још неколико година.
Прочитајте још: Не престаје да ШОКИРА: Јована Јеремић пише КЊИГУ, која ће имати ЗАНИМЉИВ НАСЛОВ
Шта радите када вам је најтеже?
‒ Плачем. Говорили су ми да ће бити мало лакше када прође четрдесет дана, и стварно је тако. Празнина је и даље огромна, али туга почиње да долази у таласима. Другарица, којој је мајка такође умрла, каже да ће ми се то дешавати до краја живота. Трудим се... Мама је неговала веома лепо пријатељство са монахињама из манастира „Жича“. Кад се разболела, а док је још била код куће, оне су пожелеле да дођу да је виде. Мом мужу се, на маминој сахрани, монахиња Нектарија обратила речима: „Кажите Љубици да ми се јави. Мерима ми је рекла - молите се да преживим, а ако видите да не вреди, молите се да одем што лакше. Сва моја деца су емотивна, али Љубица је посебно осетљива, плашим се како ће... Молим вас, зовите је и причајте с њом.“ Мама је целог живота толико бирнула о нама, па је то чинила и док је умирала. Дуго сам била потпуно неупотребљива, а онда сам једног дана, кад ми је баш све било црно, помислила: “Боже, помози ми да не 'одлепим', дај ми снаге да се извучем”. Не знам шта се тада десило, али сам чула мамин глас и речи „зови Нектарију“. Од тада с њом често причам. Било ми је потребно да знам зашто и где се иде, да ми неко објасни целу ту ситуацију. Она ме је заиста вратила. Нектарија је фантастична особа, а у међувремену ми је постала пријатељица. Када је мама упознала монахиње, одушевљено ми је говорила: „Бубице, знаш како су дивне. Тако су срећне. Људи причају да живе као у затвору, а оне блистају.“ Била је фасцинирана миром и спокојем којим зраче. Тада се нешто више окренула православљу. Она се још пре десет година крстила, Ана Бекута јој је била кума.
БОНУС ВИДЕО:
Пратите нас на ИНСТАГРАМУ и ФЕЈСБУКУ
