Глумица истиче да јој је довољно једно дете
Глумица Љубинка Кларић у браку са Небојшом Јовановићем добила је сина Константина. Њен наследник напунио је 13 година, а Кларићева открива да не би желела да има још деце.
- Косту сам добила када сам имала 31 годину. Никад поред њега нисам желела још једно дете. Не знам да ли ће ово да звучи лоше, али нисам љубитељ деце. Нисам мајчински ни породичан тип жене. Одувек ме је фрустрирало стварање породице, кување, да подижем децу и будем у разним Вајбер групама са родитељима - открива глумица за "Хит" и додаје:
- Коста је мој драгуљ и сасвим ми је довољан. Не знам да ли бих поред њега могла да волим друго дете као што волим њега. Био је захтеван као беба и осећала сам се као да сам родила три сина, а не једног. Ипак, сматрам да сам добра мајка. Често мајке које нису мајчински тип, попут мене, буду много бољи родитељ од жена које то јесу.
Прочитајте још: Едита открила да ли је БИЛА НА СЕСТРИНОЈ СВАДБИ: Коначно признала у каквим је односима са ИНДИ
Испричала је да се њен син бори са зависношћу од видео-игрица:
- Данас је тешко одгајати дете. Коста тренутно иде код психолога на одвикавање од видео-игрица. Проводио је више од осам сати дневно поред компјутера, највише док је био на летњим распустима. Све време је био раздражљив. Помоћу терапије је боравак испред компјутера свео на два сата и постао је другачије дете! Весео је, а све његове лепе особине, за које сам била сигурна да их има, коначно су дошле до изражаја. Шалимо се и зезамо сваког јутра и нема лепшег осећаја од тог.
Саветује друге родитеље да потраже помоћ стручњака, уколико имају сличан проблем:
- Игрице су последица, а не узрок. На пример, кад дете нешто што му је потребно не добија у стварном животу, онда побегне у виртуелни свет. Код Косте је узрок за бег у свет игрица био тај што није имао довољно пријатеља, па их је стицао помоћу интернета. То му је одговарало јер су све непријатне ситуације решавали тако што би се искључили с компјутера и отишли, док у стварном животу то не иде баш тако.
Љубинка каже да је била стидљива девојчица, као и то да је вршњаци нису прихватали:
- Нисам била баш друштвена и деца ме нису прихватала. Била сам повучена, стидљива, нисам знала да се снађем у одређеним ситуацијама. Када би ми се неко обратио, поцрвенела бих. Деца су ме задиркивала, била су баш немилосрдна према мени. Због тога сам имала осећај да нигде не припадам и нисам ни излазила из куће. Више сам била у неком свом унутрашњем свету који је мени био много занимљивији од онога што сам видела и доживљавала напољу. Често сам одлазила код обућара Тимотија јер ме је много волео. Углавном је ћутао, лупао и лепио ципеле, понекад би нешто проговорио са мном, али сам осећала да сам ту добродошла и зато сам сваки дан седела код њега. У детњиству је имала два најбоља другара:
- Били су ми комшије и наши родитељи су се дружили. Са њима ми је било лепо, долазили су код мене кући. Једног од њих сам облачила као девојчицу и замишљала да ми је другарица.
Пратите нас на ИНСТАГРАМУ и ФЕЈСБУКУ
