Радни назив филма био је “Олуја на Балкану”. Када је 1946. године приказан, прво у Москви, а онда и у Београду у пролеће 1947. звао се “У планинама Југославије”.
Интересантно, реч је о првом филму у коме се може чути парола “Смрт фашизму, слобода народу!” која је касније постала легендарна.
Одмах након ослобођења Београда 1944. године успостављена је тесна сарадња између партизанских и совјетских власти. Тако је некоме пало на памет да две државе треба заједно да сниме филм.
За редитеља је одабран Абрам Ром, чувено име у Совјетском Савезу, а он је главну улогу – босанског сељака Славка Бабића који диже револуцију против окупатора, поверио сународнику Николају Мордвинову. Главна звезда филма био је Иван Берсењев у улози Тита.
Управо ту се ускоро појавио проблем. Редитељ је наводно инсистирао на физичкој сличности глумаца и стварних ликова, а идеју да Бересњев игра југословенског маршала наводно је дао лично Стаљин који је био запањен сличношћу двојице мушкараца.
Иако је реч о споредним улогама осим Тита, у филму се појављује и фелдмаршал Ромел кога игра легендарни Бојан Ступица, али и Дража Михаиловић чија улога је поверена хрватском глумцу Вјекославу Африћу (истом оном који ће касније режирати “Славицу”). Баш у овом остварењу први пут на платну се појављују и Оливера Марковић и Миша Мирковић.
Филм је сниман широм Југославије више од шест месеци, а коришћен је и документарни материјал прикупљен током рата. Иван Берсењев је озбиљно схватио свој задатак. Остало је забележено да је проводио време са Титом како би што боље научио његове гестове и покрете. То му, међутим, није много помогло.
Титу се никада није допало како га је Берсењев представио на великом платну, сматрао га је “неподобним”. Филм је био лоше примљен и код публике, свима је сметала чињеница да партизани говоре руски, а оним друговима који су имали мало “оштрије око” и чињеница да су слике Стаљина, у сваком кадру у ком се појављују, веће од Титових.
Годину дана после премијере филма “У планинама Југославије”, долази до сукоба Тита и Стаљина и резолуције Информбироа. Право из биоскопских сала, филм одлази у комунистичке бункере у којима ће остати деценијама. Слично се догодило и у Совјетском Савезу, па за овај, прави први југословенски дугометражни филм, годинама нико није ни знао да постоји.
