Мирини мемоари изазвали су велику пажњу јавности
Глумица Мира Фурлан преминула је на данашњи дан, 2021. године, у 65. години живота од компликација проузрокованих вирусом Западног Нила.
- Једне зимске ноћи туширам се у Цитеовој заједничкој купаоници. Пуштам да вода пада по мени након цијелог дана ходања по улицама и контемплирања о мојем самотном, животу без луке. Очи су ми затворене. Уживам у топлој води на кожи - написала је она између осталог и додала:
- Изненада ме неко хватао за рамена. Отварам очи, до мене у тушу је велики, голи мушкарац. Вриштим и гурам га напоље. Покушава ме савладати, али моји га крици отерају и он ме пушта. Бежим из туша. Трчим на улицу покушавајући прекрити своје голо, мокро тело малим пешкиром који сам успела у задњи час зграбити у тушу. Чујем како мушкарац виче за мном: „Ту ес уне рацисте! – реченицу идентичну оној коју је неки црнац викао за мном у Амиенсу, на једном од мојих соло путовања по Европи. Такође, као и пре, имам јак порив да потрчим за човеком, зауставим га и објасним му да мој бег није резултат мог расизма, него недостатка интереса за је*ање с посве непознатим типом под тушем у заједничкој купаоници универзитетског дома - стоји у исповести.
- Прилично занимљиво, али овај инцидент није ме посебно повредио, скршио или понизио. Уместо тога сматрала сам га још једном авантуром, још једном опасном ситуацијом коју сам врло спретно успела избећи - навела је она даље истакавши:
- Више ме бринула могућност да ће злостављач погрешно разумети мој бег као израз мог расизма. Та оптужба чинила ми се теже подношљива од самог напада. Можда зато што никад нисам мислила да сам у стварној опасности. Осећала сам се непобедиво. Све те опасне ситуације биле су тек занимљиве приче, представе или филмови крај којих сам пролазила - навела је она у стравичној исповести:
- Већ сам се сусрела с (могућим) се*суалним насиљем и пре. Кад сам имала шеснаест, ходала сам низ једну загребачку улицу усред дана. Две велике руке изненада су провириле кроз врата, зграбиле ме са запрепашћујућом снагом на коју никад раније нисам наишла те ме повукле у мрачну зграду. Невидљива особа чврсто ме је држала у мрачном пролазу. Два типа разговарала су о томе шта ће направити следеће, спомињући празан стан на спрату. Тада сам се искључила и издигла се изнад сцене, проматрајући је равнодушно. Типови су постали нервозни. Нису могли схватити зашто се не борим и не вриштим. „Погледај је“, рекао је један. „Чудна је.““Превише је чудна“, рекао је други. „Пустимо је уопште није забавна“. И тако су ме ослободили. Варијација те сцене догодила се две године после кад сам се с пријатељицом Катијом враћала кући након ноћне пробе на Академији. Два типа појавила су се ненадано и почела нас малтретирати. Катја је вриснула и ударила једног, псујући их. Но ја сам, збиља чудно, пришла једном од њих, љубазно се насмешила и пристојно га замолила да престане. Катија се куне да је мој избор ријечи био овакав (ја се тога не сећам): „Молим вас, пустите нас на миру. Обећавамо да ћемо бити добре девојке. Никад више то нећемо направити.“ (Што поново направити? Ходати улицом?) И опет је реакција била чисти шок јер сам била „чудна“. Злостављачи су изгубили интерес, а ми смо их се решиле - пише између осталог у мемоарима славне глумице.
- То што сам била „чудна“, није ми помогло годинама касније, док сам ћаскала и пила у нечијем стану након казалишне представе. Изненада сам завршила сама с човеком којег сам једва познавала, човеком из другога града, врло познатом јавном личношћу. Гђе су сви остали? Где су нестали? Зграбио ме је снагом која је била застрашујућа. Причепио ме је коленом док ми је обе руке држао над главом. Осећала сам се потпуно беспомоћно. Руком ми је покрио уста да не вриштим. Сношај је био готов за неколико секунди. Можда је управо његова брзина била то што ме спасило од престрављености због напада. Мој ум није то могао следити. Све је било готово прије него што сам уопште могла схватити шта се десило. Била сам запањена и без текста. Он је нестао сљедеће секунде. Ја сам пак трчала загребачким улицама целим путем до куће, више шокирана дрскошћу него дубоко погођена насиљем. На час сам помислила отићи на полицију, али сам одлучила да нећу. Знала сам да би полицајци један другом значајно намигивали мислећи: Дроља. Добила је што је заслужила - писала је она.
Подсетимо, Мира се никада дала преварити и упасти у мрежу славе, никада није веровала у величину свог лика на екрану. Штавише, истакла је да је то веома опасно, а бројне награде које је добила итекако су могле бити разлог за њено високо мишљење о себи. Године 2014. добила је понуду да предаје на Филмској академији у Лос Анђелесу, а затим на Филмској академији у Њујорку.
БОНУС ВИДЕО:
Пратите нас на ИНСТАГРАМУ и ФЕЈСБУКУ
