ГЛУМАЦ Богдан Диклић једном приликом је, гостујући на трибини у оквиру "Лесковачког интернацоионалног фестивала филмске режије", испричао шта се све дешавало на снимању серије "Грлом у јагоде", али и филмова "Национална класа" и "Маратонци трче почасни круг".
Грлом у јагоде
- Био сам на трећој години глуме. Ишао сам на два пробна снимања. На првом сам био катастрофалан, уплашио сам се. Срђан Карановић, редитељ, није хтео да ме узме. Е, сад постоје три теорије – или га је Горан Марковић наговорио да ме позове још једном, или Драган Кресоја, помоћник редитеља у серији или Живко Залар, директор фотографије. Можда су сва тројица. Онда ме је Срђан звао на друго пробно снимање. Издвојио ме у једну канцеларију, разговарао са мном, опустио ме. Имали смо сцене Бранко Цвејић и ја. Тако сам добио ту улогу - испричао је Диклић.
Како каже имао је срећу да су све колеге у серији имале велико стрпљење за њега, који, како истиче, није ништа знао знао.
- Сећам се једног од првих дана снимања када ми је директор фотографије у једној групној сцени рекао: - Дик, јел видиш камеру?
- Не.
- Е, па не види ни она тебе.
То је била прва лекција", присетио се Диклић.
Напомиње да су се дружили и после снимања, ишли на вечере.
- Ја сам се шлепао пошто сам био студент. Мислим, звали су ме, частили ме. Десила су се и велика пријатељства која су остала до данас као што је моје са Микијем Манојловићем - испричао је Диклић.
Национална класа
- Тада сам имао 25. година. Тај филм је нешто за шта сам ја веома емотивно везан. Све своје послове памтим по атмосфери на снимању, по једном узајамном разумевању и ентузијазму. Зазвучаће као фраза али ми смо заиста били породица - рекао је Диклић и наставио:
- Реплику из филма – хтео сам да видим колико може да развије – сам ја смислио док смо снимали сцену. За ону сцену где ја певам “Не спавај мала моја” од “Бијелог дугмета” у сценарију пише – Миле пева као да га кољу.
Каже како ће ту сцену памтити и по томе што је отац дошао да га посети на снимању.
- Он ме је јадан позвао после неких сат, сат и по и рекао ми да би он да иде кући.
- Шта је било тата, јеси ли жедан?
- Не могу ја ово. Ви таман кренете, оно наиђе авион. Ви опет кренете, неко вози онда мотор. И отишао је кући - испричао је Диклић.
Маратонци трче почасни круг
- У оној сцени после мерења, кад ме Бата Стојковић бије десило се да када смо снимали он узме и звекне ме песницом у главу. И ја се срушим. Нокаутирао ме. Није знао уопште, мислио је да ја играм па је крнеуо да ме удара ногама. Онда је Божа Николић зауставио симање. Е онда сам ја тај нокаут касније злоупотребљавао. Бата ми је носио сендвиче, супице, куповао цигарете - рекао је Диклић.
Каже како је имао ту привилегију да одлази у кућу Паје Вуисића.
- Дивио сам му се у сваком погледу. Био је веома образован, педантан, толико срдачан. Често је кувао. И само ме позове – Дико, дођи на плац правим папке у сафту. Кад ми је умрла мајка прво што сам урадио када сам се вратио са сахране у Београд ја сам се јавио Паји Вуисићу. Ћутим ја, ћутим он.
- Пајо, ја сам…
- Ајде дођи на плац.
Био је сам крај марта. Ћутимо. Онда Паја узме мераклијске чашице, наспе мени и њему, проспе мало и каже: - Нека јој је лака земља. Е мој Дико, сви ћемо полако… Паја је умро после 6 месеци - испричао је Диклић.
(Мондо)
БОНУС ВИДЕО:
