Здраво Челзи, ово је писмо уместо мале Милице, чије се тело у гробу још охладило није

Да је жива, Милица Ракић би данас имала 25 године. Њено име остало је дубоко урезано у народу. Убијена је 17. априла 1999. године када ју је током НАТО бомбардовања погодио гелер у кући у Батајници.

Те 1999. године освануо је пролећни 17.април. Бомбардовање је почело двадесетак дана раније, и породица Ракић је мислила да горе не може бити... Нажалост преварили су се.

Један млади живот сурово се угасио тог јутра, а нико је није заборавио. Она је и мотив за најтужније и најпотресније писмо које ћете прочитати данас.

Народни гуслар Саша Лакетић опевао је ову трагедију у својој песми "Трагична погибија Милице Ракић", а у уводном делу прочитано је потресно писмо.

Писмо једног забринутог родитеља из места, где се Сава у Дунав улива, уместо мале Милице, упућено је ћерки Била Клинтона, Челзи, да пренесе своме оцу Билу, јаку поруку српског народа.

Здраво Челзи!
У мојој земљи Србији на Десанкином брдовитом балкану, дечија се крв поново лије.
Па реших да ти напишем писмо уместо мале Милице, чије се тело у гробу још охлдило није.
Седела је мирно на ноши, ни у сну сањала није, да може крвава рука твог тате, тако мало дете да убије.
Пишем ти писмо и желим да кажеш твом тати Билу😡, да и наша деца воле да одрасту као и ти  на мајчином крилу.
3 године је имала свега, када је покри вечна тама, па ме јако занима када би се то теби десило како би се осећали твој тата и твоја мама?
Челзии добро је што немаш брата!
Можда би и он био убица као што је твој тата.
Ти ниси крива што имаш таквога та поту, који хладно у мојој земљи убија и малу децу у овом прљавом рату.
Кад једном буде морао да скине крваву маску са лица, деца ће за тобом викати Чеелзии, Челзии твој тата је убица!!!
Угасио живот мале Милице која је тек почела да машта... А твој тата силник и убица, малој деци живот не опрашта.
Нема више мале Милице, да ра расте, игра и скаче, да је твој тата и мало човек, морао би да заплаче!
Прогониће га у сну Милица, зашто јој живот узе..и њене родитеље у црно зави да за њом вечно проливају сузе.
Уз таквог се ћеш тату Челзи, плакати и сузе лити, кад будеш имала своје дете и видиш како је мајка бити.
Свакога дана и ноћи, сирена тужно завија, натерај Челзи твога тату, да престане да малу децу убија.
Не дај му Челзии, да буде крвави убица, моле те сва наша деца, моле те моје унуке близнакиње, мала Јована и мала Даница.
Ово писмо нећу да завршим!
Нема краја овом разговору, јер је бескрајна и наша туга.
Збогом Челзи.. поздравља те један забринути родитељи из места, где се Сава у Дунав улива.