Sve što niste znali o čuvenom ostvarenju domaće kinematografije
Gotovo da ne postoji osoba koja nije pogledala bar jedan deo "Žikine dinastije" ili ume da ponovi neku repliku iz kultnog ostvarenja. Zgode i nezgode omiljenih prijatelja Žike i Milana nasmejali su generacije, a posebno tokom praznika kada se cela porodica okupi oko televizora.
Osim prvog ostvarenja ("Lude godine", 1977), sva ostala scenarija uradio je Jovan Marković i tako postao glavni "krivac" što porodica Žike Pavlovića i njegovog prijatelja Milana Todorovića ne silazi s naših malih ekrana evo već više od tri decenije.
Za samo osam godina (od 1980) proveo je jugoslovensku publiku kroz filmove "Došlo doba da se ljubav proba", "LJubi, ljubi, ali glavu ne gubi", "Kakav deda, takav unuk","Idi mi, dođi mi", "Šta se zgodi kad se ljubav rodi", "Žikina dinastija", "Druga Žikina dinastija" i "Sulude godine"!
Jovan, inače otac istoričara Predraga Markovića i pesnikinje i profesorke na FDU Milene Marković, za Kurir otkrio je tajne sa snimanja, kako su mu propali silni milioni u Rusiji i zašto je nije potpisan kao autor na prva dva nastavka.
Kako ste postali deo cele priče?
- Bio sam tada bez posla, a prvi koji mi je ponudio da nešto radim bio je pokojni direktor Televizije Milan Vukos. Nisam prvi film pisao, ali me je moj prijatelj i kum Dragomir Bojanić Gidra ubedio da se pridružim. Odlučio sam da to prebacimo na komediju. Na sledeća dva nastavka nisam bio potpisan na špici, jer se tada još vodio jedan sudski proces protiv mene, pa nisam hteo da pravim probleme ekipi.
Šta ste očekivali od tog serijala?
- Nisam imao velika očekivanja od tog projekta. I za mene je bilo iznenađenje da je te godine to bila najgledanije komedija u Jugoslaviji.
I umalo niste napustili ceo projekat... Zašto?
- Umorio sam se. Snimali smo nekad i dva filma godišnje, a počeo je da radi ko šta hoće. Poslednji film "Sulude godine“ sam ja radio. Žao mi je što nismo uradili nešto što je bilo dogovoreno. U planu je bila da se radi serija "Žikini memoari“. On je već tada bio bolestan i ideja je bila da snimamo u nekoj banji, da on pije špricer, da se priseća događaja iz filma i komentariše ih. Publika bi videla događaje na neki novi način.
Koju anegdotu posebno pamtite?
- Mi smo godinama radili zajedno i bili kao porodica. Najviše tih priča imam o Gidri. On je voleo da popije, a na snimaju je alkohol bio zabranjen. On me moli da pred kadar popije samo jednu i konobar mu na moje oči sipa jednu votku, a zatim je popio času vode. Zamoli me za još jednu i ja kažem da može. Posle pola sata on je bio pijan. U maloj čaši je bila voda, a u velikoj votka. Otkrili smo ga još jednom. Izbušio je lubenicu i u nju sipao votku. Pio je na slamčicu, a mi mislili da voli lubenice! Gidra je bio fantastičan glumac.
Gidra vas je i nagovorio da ostanete u priči?
- Svakog dana u Domu sindikata okupljala se ekipa, pila kaficu i čekala šta će da bude. Onda se desi da smo kod Bate u Koraćici sedeli Gidra i ja. Počne priča oćeš-nećeš, na kraju, opkladismo se u dva jagnjeta da ću da napišem scenario, i to za noć! Brže-bolje njih dvojica pozovu telefonom našu prijateljicu i saradnicu Miru Lukić, koja je imala električnu mašinu. Uveče Bata jagnjad stavi na ražanj, ja ujutru donesem 140 otkucanih stranica, a Gidra - plati opkladu. Dok smo se mi još gostili, scenario je poslat ekipi.
BONUS VIDEO:
Pratite nas na INSTAGRAMU i FEJSBUKU
