Ruski Automat Sudajeva PPS-42 proizvodio se u tri fabrike u opkoljenom Lenjingradu, a o njegovoj efikasnosti govori podatak da su ga kopirali i Nemci pod imenom – MP-709
Iako je proslavljeni konstruktor Degtjarjov luksuzne primerke svog automata poklonio političkom i vojnom vrhu, u finalnoj selekciji izabran je bolji, pouzdaniji, lakši i jeftiniji za proizvodnju – automat mladog inženjera Sudajeva.
Polovinom Drugog svetskog rata usled gubitaka velikog dela teritorije, ljudstva i vojne tehnike SSSR se nalazio u teškoj situaciji. Crvena armija je oskudevala i u ručnom oružju za posade oklopnih vozila, inžinjerce, veziste, padobrance... Postojeći automat Špagina, PPŠ-41 bio je pretežak i preglomazan za skučen prostor tenkova i oklopnih vozila. Zbog toga se javila potreba za hitnim uvođem u naoružanje automata koji bi zadržao sve dobre karakteristike Špagina, ali ujedno bio kompaktniji, lakši i jeftiniji za masovnu proizvodnju.
Pročitajte još: Razotkrivena enigma: Iako nalik Bereti 92, pod imenom M9_22LR krije se naprava za vežbanje na strelištu
Početkom 1942. godine počinje ispitivanje novog automata za potrebe Crvene armije. Na zahtev Vrhovne komande, za novi automat, javila su se petorica konstruktora sa svojim modelima. Testiranja su trajala od 25. februara do 5. marta 1942. godine, a u uži izbor su ušla dva automata, model Sudajeva PPS-42 i model Degtjarjova.
Ekskluzivna serija za vojni vrh
U to vreme konstruktor Degtjarjov je bio veoma poznat, kako u vojnim krugovima tako i političkom rukovodstvu Sovjetskog Saveza. Još 1934. uspešno je konstruisao automatski pištolj PPD-34, a 1940. PPD-40, prve automate koji su ušli u naoružanje Crvene armije.
Za Staljina i vojni vrh Degtjarjov je izradio seriju od petnaest ekskluzivnih modela svog novog automata, sa ugraviranim imenima visokih oficira kojima ih je poklonio. Primerak koji smo imali priliku da razgledamo, poklonjen je Skirjatovu, tadašnjem drugom čoveku u Sovjetskom Savezu. O njemu se malo zna, osim da je u to vreme bio Staljinova desna ruka u partiji. Pored ovog automata postoji još samo jedan sačuvani primerak koji se nalazi u Centralnom vojnom muzeju u Moskvi, a poklonjen je maršalu artiljerije Jakovljevu.
Tokom finalnog ispitivanja do sredine jula 1942, na poligonu i u ratnim uslovima, automat mladog konstruktora Sudajeva se pokazao bolje od konkurenata u svim oblastima, tako da je odluka Komisije da ga izaberu bila jednoglasna. Po ostvarenim rezultatima automat PPS-42 bio je bolji i od PPŠ-41 koji je već nekoliko godina bio u naoružanju Crvene armije.
Isplativa serijska proizvodnja
Prilikom izrade PPS-43 trebalo je manje materijala i radnih sati u odnosu na PPŠ-41, što je bila važna stavka u ratnim uslovima. Jer, za proizvodnju jednog Špagina trebalo je utrošiti 7,3 radnih sati i 13,9 kg metala (plus drvo za kundak), dok je automat Sudajeva zahtevao 2,7 radnih sati i utrošak 6,2 kg metala. Radi poređenja za proizvodnju nemačkog MP 40 tebalo je 12,5 sati rada visokokvalifikovanih radnika, zbog tehnološki složenih postupaka izrade. Osim toga, cena izrade Špagina bila je previsoka za tadašnju masovnu ratnu proizvodnju.
U toku rata Nemci su zarobljenim automatima Sudajeva naoružavali svoje vojnike, menjajući mu naziv u MP-719
Proizvodnja PPS-42 počela je u opkoljenom Lenjingradu. Od jeseni 1942, do juna 1943. godine PPS-42 je proizvođen u tri fabrike u Lenjingradu. Cevi su izrađivane u Iževskom zavodu i avionima dovožene u opkoljeni Lenjingrad. Tokom korišćenja na frontu, uočeni su određeni nedostaci na PPS-42, tako da u toku 1943, nastaje poboljšani model PPS-43. Procenjuje se da je ukupno proizvedeno oko 50.000 primeraka modela PPS-42.
Poboljšanja na modeu PPS-43 urađena su prvenstveno radi povećanja pouzdanosti: jača veza usta cevi sa oblogom, a za izradu (presovanjem) sanduka i obloge cevi korišćen je lim debljine 2 mm umesto 1,5 mm.
Izmene je pretrpeo i zatvarač sa povratnom oprugom, konstruisan je novi dvoredi magacin, a smanjena je i dužina cevi sa 270 na 250 mm. Novi dvoredni magacin kapaciteta 35 metaka kalibra 7,62x25 konstruisan za PPS-43 nije mogao da se koristi u PPS-42, dok su okviri "starijeg brata", manjeg kapaciteta odgovarali unapređenom modelu.
Zaboravljen u miru
Radi boljeg kontrolisanja oružja na automatu PPS-43 namerno je snižena brzina automatske paljbe na 600 metaka u minuti. To je ostvareno dužim hodom zatvarača. Kod PPŠ-41 brzina paljbe je bila 1000 metaka u minuti, što je dovodilo do većeg utroška municije uz lošiju preciznost, usled jačeg trzaja i velike kadence. Iako je PPS-43 imao samo režim automatske paljbe, to nije predstavljalo problem uvežbanim strelcima da pojedinačnu paljbu regulišu kratkim povlačenjem obarača.
U cilju veličanja vojne industrije, zbog njegovog neuglednog izgleda (nazivali su ga "komad savijenog lima"), Sovjetsko rukovodstvo je zabranilo javno promovisanje PPS-43 u filmovima ili na paradama, prikazujući uglavnom PPŠ-41, koji je zaista, bio mnogo lepši.
Po završetku rata prestala je proizvodnja PPS-43. Narednih nekoliko godina službu je nastavio u jedinicama milicije kao i u obezbeđenju zatvorskih ustanova, ali je ubrzo zamenjem sa AK-47. Van granica Sovjetskog Saveza automat Sudajeva (uz neke izmene) proizvodio se u Finskoj (M/44), Poljskoj (PPS wz 1943/1952) i Kini (TIP-54).
Pročitajte još: Zavodljivo lepa, crna i smrtonosna: Promocija prototipa srpske jurišne puške "Morana"
Tokom rata i Nemci su zarobljenim PPS-43 naoružavali svoje vojnike, menjajući mu naziv u MP-719. Takođe su proizvodili i svoju kopiju - model MP-709.
Zahvaljujemo se Sportsko-patriotskom klubu "Arhangel Michael" iz Jekaterinburga u Rusiji, na ustupljenom istorijskom materijalu.
