Kastomizacija kineske verzije Colta M1911 A1 pokazala se kao dugotrajan, ali zanimljiv poduhvat, koji je rezultirao pouzdanim i vizuelno dopadljivim borbenim pištoljem
Poznato je da je Brauningovo čedo pouzdana i robusna konstrukcija, proslavljena i dokazana u mnogim ratovima, kako svetskim tako i u brojnim lokalnim sukobima. I baš kao što je konstrukcija braće Mauzer i posle više od sto godina u upotrebi, tako je i M1911 A1 i dalje vrlo česta pojava.
Najkopiranija "četrdesetpetica"
Spartansko pakovanje kineskog pištolja, foto: N. Trifunović
Pojedine vojske i policije, baš kao i sportski strelci i civili i dalje vrlo rado koriste dokazanu kombinaciju pištolj-metak. Logično je da se javio veliki broj proizvođača širom sveta, koji su kopirali ovu čeličnu legendu. Jedan od njih je i kineski proizvođač "Norinco". U pitanju je kompanija ogromnog proizvodnog spektra, koja na svetskom tržištu plasira oružje izrađeno u fabrikama najmnogoljudnije zemlje sveta.
Pročitajte još: Po meri streljačke aristrokratije - „Krem de la krem“
Pre desetak godina nabavio sam savremenu kinesku verziju legendarnog Colta M1911 A1 kalibra .45 ACP. U pitanju je osnovni model čuvenog pištolja, rađen po vojnim specifikacijama, bez ikakvih posebnosti. Ovo je bitno napomenuti jer postoji mnogo varijanata i podvarijanata ovog pištolja.
Prednji nišan je jednostavno uklonjen odlamanjem, tako što je uvrnut oko svoje ose, foto: N. Trifunović
Mnogi proizvođači su unosili određene izmene po svom nahođenju, tako da neki deo koji je rađen po vojnim specifikacijama ne mora da odgovara njihovom modelu i obratno. Nekada je moguće izvršiti odgovarajuće upasivanje delova, dok je to često nemoguća misija. Bilo kako bilo, novi ljubimac je posle mnogih godina intenzivnog nošenja i upotrebe, pokazao sve prednosti i mane osnovne konfiguracije.
Neadekvatni nišani
Neke mane su estetske, dok su druge funkcionalne prirode. Na prvom mestu moramo istaći nišane. Oštri su, sitni i nimalo nisu u skladu sa savremenim trendovima upotrebe kratkocevnog oružja. Bilo da oružje koristite u sportske ili samoodbrambeno-borbene svrhe, nišani moraju biti jasno i lako uočljivi.
Višestrukim navarivanjem sa CO2 aparatom i brušenjem, dobijen je odgovarajući "dabrov rep" i grba na automatskoj kočnici, foto: N. Trifunović
Logično, sitna mušica koja je došla na kineskoj verziji jednostavno nije dorasla tom zadatku. Standardna kineska mušica sa belom tačkom još je i dobra u poređenju sa originalnom, koja je svojevremeno postavljana na američkim vojničkim pištoljima. Zadnji nišan je tipičan, sa dve bele tačke koje su ubrzo obojene u crveno radi kontrasta.
Jasno se vidi nesavršen, ali samo privremen finiš, foto: N. Trifunović
Druga osobina koja je kod Norinca bila nezadovoljavajuća je okidanje. Verovatno ne postoji čistokrvni borbeni pištolj sa mogućnošću mekšeg, a istovremeno bezbednog okidanja od M1911. Međutim, na postojećem primerku, okidanje je bilo...
Pa, recimo da se može okarakterisati kao tipično, za službeno oružje proizvedeno u velikim serijama. Nepotrebno dug hod, uz nešto malo više "grebanja", sa silom od skoro 4 kilograma je daleko od okidanja iz snova i onoga što konstrukcija može da pruži. Naravno, samo menjanje okidača nije dovoljno, odnosno, potrebno je izmeniti i vanjski udarač. Istina, moguće je izvršiti i modifikacije na postojećem.
Ali opet, originalni spoljašnji udarač u kombinaciji sa klasičnom aktivnom kočnicom na rukohvatu takođe nije najsrećnija kombinacija za savremene hvatove oružja. Jer, pri dubokim hvatovima standardni udarač je sklon da pravi "ujede" na delu šake između kažiprsta i palca. Ovo je pogotovo izraženo kod korisnika sa krupnijim šakama.
Neugledne drške i finiš
Naredni problem je tipičan za sve modele M1911 rađene po vojnim specifikacijama, a to je otvor za izbacivanje čaura. Ovde je otvor za nijansu prekratak da bi omogućio pouzdano izbacivanje neispaljenih metaka iz cevi prilikom ručne manipulacije navlake. To nije problem za vojnu FMJ municiju, ali za savremene metke, poput onih sa šupljim vrhom ili ručno punjenih, kod kojih je dužina nešto veća, može biti vrlo ozbiljan problem. Ovo je jedna od prvih stvari koje oružari u SAD rade kada dorađuju ove pištolje.
Pištolj je morao da prođe i novo vatreno krštenje
Detalj koji celom pištolju daje stvarno jeftin izgled su plastične drške. Priznajem, svoj osnovni posao rade i više nego dobro, ali estetski su izuzetno odbojne. Kočnica koja je na klasičnom M1911 A1 smeštena na levoj strani rukohvata je vrlo pouzdano rešenje i radi jako dobro. Iako, uz malo dužu i širu polugu može da posluži i kao vrlo zgodan oslonac za palac desne ruke. Ovo može biti od koristi prilikom savremenih borbenih hvatova, jer pomaže pri okidanju. Ili bolje reći, smanjuje greške koje se unose pri okidanju. I tako, našla se još jedna izmena... Poslednja stvar koja je prepoznata kao problem je sam finiš.
Za ljubimca samo najbolje komponente
Na osnovu prikupljenih podataka sa interneta, potrebne delove sam poručio onlajn iz "Brounel'sa". U pitanju je verovatno najveća trgovinska kuća koja se bavi prodajom oružja, delova za oružje, municije i komponenata za punjenje, kao i sve moguće prateće opreme. Što je najbolje, zapošljavaju veliki broj vrlo kompetentnih oružara, koji će vam dati odgovarajući savet u slučaju da niste sigurni u svoj izbor.
Praktično završen pištolj, sa izuzetkom površinske zaštite, foto: N. Trifunović
Problem sa prednjim nišanom je što je rađen po vojnoj specifikaciji montiranja, odnosno preko čeličnog stubića, koji se po postavljanju raskuje i tako učvrsti. Savremeni pištolji se uglavnom baziraju na motažu nišana putem lastinog repa. Ovo njihovu zamenu čini daleko lakšom kao i podešavanje po pravcu. Iz tog razloga i (da se ne lažemo), zbog blage nesigurnosti u sopstvene sposobnosti, uzet je MGW prednji nišan. Izbor zadnjeg nišana je bio jednostavan. Želeo sam Novak low mount nišan bez ikakvih belih tačaka, tricijumskih ili fiber cevčica. Izbor je pao na Ed Braunovu verziju. Osim povoljne cene, najveći razlog je bio u tome što je Ed vrhunski majstor za doradu pištolja M1911 i što takav čovek ne bi stavio svoje ime na bilo kakav proizvod.
Iz istog razloga na listi se našao i njegov okidač. U pitanju je olakšana verzija sa izbušenim okidačem od aluminijuma i tzv. trigger stopom, odnosno malim vijkom kojim se reguliše dužina hoda. Udarač, proizveden u "Willson Combatu" je odličan izbor. Istina, rađen je MIM tehnikom, a ne kovanjem i glodanjem. S druge strane, ako jedan od proizvođača najfinijih kastom "četrdesetpetica" izrađuje i prodaje ovakve udarače, onda su sigurno dovoljno dobri i za moj pištolj.
Originalne drške su zamenjene drvenim, rađenim od mahagonija, koje su u sopstvenoj režiji zaštićene šelakom. Uz nove drške su stavljeni i novi imbus vijci. Istina je da je ova izmena urađena iz apsolutne taštine, a ne iz potrebe. Ali šta je, tu je.
Pomoć iskusnog puškara
Odlučio sam da modifikujem postojeću aktivnu kočnicu koja. Prijatelj, vrlo iskusan puškar i varilac je odradio svoj deo posla tako što je navario novi rep i "grbu" za dlan. Naravno, posle grube obrade i početnog upasivanja bilo je potrebno ponoviti navarivanje sa CO2 aparatom i "iskušavati" prijateljstvo. I tako više puta... Ali dobijeni rezultat je bio više nego dobar i što je najbolje, sačuvao sam prijatelja. Odlično! Isti majstor je uradio i "nabacivanje" materijala na ručnu kočnicu, tako da nije bilo potrebe naručivati posebnu, što je donelo i određene uštede, iako to nije bio primarni cilj.
Pročitajte još: Zašto je Truvelo ADP dobio nadimak EGZOTIČNI SVAŠTOJED
Zamena nišana je u ovom slučaju bila vrlo pipav i naporan posao. Originalni prednji nišan je uklonjen lomljenjem i na njegovo mesto je postavljen novi. Međutim, pravi problem je nastupio kada je trebalo staviti zadnji nišan. Normalno, za tu operaciju je dovoljno angažovati prvog metalostrugara i kompletna priča će biti odrađena čas posla. Ali odlučio sam da taj posao odradim ručno, turpijama, što je trajao oko dva dana! Trebalo je voditi stalnu brigu da se ne pogreši i da se višak čelika sa navlake ravnomerno uklanja. Takođe, turpijanje hrom-molibdenskog čelika sa minijaturnim turpijama najviše podseća na Sizifove muke.
Privremeno rešenje hladni brunir
Završna obrada je posebna priča. Na žalost, kod nas smo uglavnom ograničeni na bruniranje ili hromiranje. Hromiranje kao zaštita ima prednost da je izuzetno dugotrajna i vrlo efikasna. S druge strane, boja je često odbijajući faktor, baš kao i u ovom slučaju. Što se toplog bruniranja tiče, to je najpopularniji vid zaštite. Lako "osvežava", a i boja je odgovarajuća. Kao što reče jedan bivši kolega: "Oružje mora biti crno, takva mu je i uloga". Treća varijanta bi bio cerakot. Ovo je savremen vid zaštite i laički rečeno, radi se o ultra tankom sloju boje koji se onda zapeče. Problem je što je prilično skup proces, a i vrlo teško je naći nekoga ko ga radi kod nas.
Rezultati povremeno znaju da ne ispadnu kakvim smo se nadali, čak i kada govorimo o profesionalnoj izvedbi što je i najveći problem. S obzirom da je rađen na bazi keramičkih čestica, ekstremno je tvrd i otporan na sve vrste habanja, koroziju i slično. Ali baš zbog te tvrdoće, u kombinaciji sa nekim drugim faktorima, može da dođe do ljuštenja. Tu je i hladni brunir, ali zahteva mnogo vremena i pažljivo praćenje celog procesa oksidiranja.
Vatreno krštenje
Na kraju je, kao privremena solucija odabrano hladno bruniranje pomoću Balistolove tečnosti. Istinu govoreći, ovo je i apsolutno najlošije rešenje od svih pomenutih. Jer, otpornost na koroziju je najslabija i vrlo je teško dobiti ujednačeno obojene površine, ali je, s druge strane najbrža varijanta. A i najjeftinija, jer sam već posedovao potrebno sredstvo. Osim toga što je ceo proces brz i praktično besplatan, ujedno je i najbezbolniji za uklanjanje kada se jednom donese konačna odluka o trajnoj zaštiti.
Proces višekratnog nanošenja tečnosti, ispiranja i poliranja finom čeličnom vunom je trajao manje od sat vremena. Rezultat nije oduševljavajući, ali je prihvatljiv kao privremeno rešenje.
Konačno finiširan pištolj je morao da prođe i novo vatreno krštenje. Na otvorenom strelištu je brzinski odrađeno testiranje pouzdanosti i preciznosti sa nekoliko vrsta municije, na daljini od 10 metara. Pouzdanost je ostala nepromenjena što je i najvažnije, ali je uočeno prilično veliko podbacivanje pogodaka. Naknadnim turpijanjem mušice, dobilo se željeno poklapanje nišanske linije sa srednjim pogotkom na daljini od 15 metara. Ovo odstupa od uobičajene daljine od 25 metara, ali je mnogo realnije za klasične samoodbrambene situacije.
Pročitajte još: Veliki potencijal Paklene kandže (FOTO)
I šta reći na kraju? Ako oduzmemo privremeni finiš, rezultat ovog puškarskog "putešestvija" je odlična borbena sprava. Osim toga, kompletan proces, iako povremeno naporan, pokazao se kao zanimljiv i poučan, a to je možda i najveća dobit. Ko zna, možda ovaj tekst nekoga navede na sličnu ideju...
Ninoslav TRIFUNOVIĆ
