Nije bila samo filmska zvezda koju su širom sveta dočekivali aplauzi, bila je i svojevrstan simbol oslobođenja italijanskih žena, simbol nezavisnosti. NJen život bio je pun strasti, ispunjen velikim ljubavima, kao i teškim razočarenjima koje je skrivala u dnu duše...
Jedina od malobrojnih pripadnica slabijeg pola među italijanskim filmskim zvezdama šezdesetih i sedamdesetih prošlog veka, Monika Viti (1931-2022), nikada nije bila diva u pravom smislu te reči. Nije bila samo glumica koju su širom sveta dočekivali aplauzi, bila je i svojevrstan simbol nezavisnosti italijanskih žena, simbol evolucije ženske figure ondašnjeg društva. NJen život bio je pun strasti, ispunjen i velikim ljubavima, i teškim razočarenjima koje je skrivala u dnu duše.
“Oduvek sam naporno radila, celog svog života, bila sam stroga prema samoj sebi, iskrena i poštena prema drugima… Nasmavala sam ljude oko sebe, čime se veoma ponosim. Verovatno sam grešila u životu i donela mnoge pogrešne odluke, ali zar nismo svi”, rekla je u jednom davnom intervjuu Monika koja se pre više od 20 godina povukla u samoću zbog Alchajmerove bolesti.
“MOJA MALA REVOLUCIJA”
Pravog imena Marija Luiza Čečareli, Monika Viti rođena je 3. novembra u Rimu, u tradicionalnoj italijanskoj porodici, koju su činili otac, majka i dva brata, i bila je devojčica željna pažnje od koje se očekivalo “ženstveno” ponašanje kako ne bi dobila po glavi.
Jednog dana, kada joj je bilo 14, odlučila je da to mora prestati: “Život bi išao dalje, ali ja ga ne bih takvog živela. Bila je to moja pobuna, moja jedina mogućnost, moja mala revolucija koja je sve promenila.”
Kada je odlučila da će biti glumica majka joj je rekla: “Prašina sa scene pogubno deluje na dušu i telo, nagriza ih do uništenja.” Bilo je prekasno. Monika je odlučila kojim putem da krene i ništa nije moglo da je zaustavi.
Utirala je svoj put, malo-pomalo, strpljivo i uporno, radeći stvari koje su joj branili: pisala je, glumila pred ogledalom i odlazila na izložbe. Majka joj je stalno prigovarala i govorila: “Kakve ti imaš veze s glumom, sa slikama i slikarima”, a što je to više činila, Monika je bila upornija i odlučnija. Tako se desilo da je, noseći zauvek u srcu detinjstvo prevedeno na Siciliji, teške godine posle Drugog svetskog rata i nikad preboljenu majčinu smrt, postala jedna od prvih filmskih zvezda.
NOVI MODEL PONAŠANJA
U mladosti depresivna, neshvaćena, čeznutljiva i rafinirana, bila je muza reditelja Mikelanđela Antonionija, kao i obožavana životna partnerka. Iako je u njegovim filmovima imala dramatične uloge, interpretirala misteriozne i ćudljive tipove nekog drugog vremena, privatno je bila zabavna, uvek raspoložena i imala je smisla za humor, što je verovatno uticalo na odluku da se okrene komedijama.
Neverovatnom lakoćom i potpuno prirodno zakoračila je iz drame u komediju, dočaravajući likove uz pomoć fantastične ironije, uspevajući da ih s velikog ekrana projektuje u stvarni svet, gde su postali svojevrstan model ponašanja koji su italijanske žene počele da slede. I to tadašnje inertne žene, uljuljkane pravilima provincijske sredine, konzervativnog društva u kojem je muškarac imao posebno jesto.
“Kada sam otkrila da zasmehjavam ljude bilo je kao kada iznenada saznate da ste kraljeva ćerka. Tajna mog uspeha u komediji je u tome što sam uspela da se oslobodim tuge, nemira i životne melanhonije.”
PRIJATELJI I LJUBAVNICI
Prilikom prvog susreta, 1957. godine, Antonioni je bio oduševljen njenom pojavom i to nije krio. Rodila se intenzivna privlačnost, iako je naglas izgovorio jedino kako Monika “ima lep vrat”. “Gledao me i slušao s ogromnim zanimanjem, što mi se nikada ranije nije desilo. Postavljao mi je bezbroj pitanja i ja sam se zabavljala odgovarajući mu. Bilo mi je jasno da je zadivljen. Ponosna sam što sam glumila u njegovim filmovima. Do tada sam bila nesigurna, nisam se smatrala lepom, uvek mi se činilo da sam premršava, previsoka, da mi je kosa presvetla, da imam previše pega, da imam užasan glas… Zbog načina na koji me gledao, zbog njegove vere u mene, postala sam snažna”, prisećala se početaka njihovog druženja.
NJihov odnos je bio izuzetno važan za oboje jer je Monika bila u stanju da savršeno interpretira osećanja onako kako je on želeo, a Antonioni je bio najbolji reditelj s kojim je radila. Mlada glumica na pragu tridesetih i poznat, lep, elegantan i strog, skoro pedesetogodišnji reditelj veoma su se voleli, a nagrade, čestitke, trijumfi u rodnoj zemlji i van nje obeležili su njihov zajednički rad.
Skoro da su živeli zajedno, u dva stana, jedan iznad drugog, spojene unutrašnjim stepenicama, i to običnim životom, bez ikakvih skandala i tračeva, ali sa sveprisutnom nervozom koja je vremenom prerasla u dosadu i završilo se razlazom. Uvek suzdržana kada je privatni život u pitanju, retko je govorila o odnosu s Antonionijem koji je trajao celu deceniju. “Koliko i da li on meni išta duguje, ne znam, nikada se to nisam pitala i ne želim da znam”, izjavila je kratko godinama nakon njihovog razlaza.
Posle slavnog reditelja, bila je u vezi s direktorom fotografije Karlom Di Palmom, a 2000. udala se za 16 godina mlađeg scenskog fotografa Roberta Rusoa. Učinili su to na diskretnoj zabavi posle 27 godina zajedničkog života, a upoznali su se 1983. na snimanju filma Flert, koji je Ruso režirao. “Roberto i ja smo prijatelji, brat i sestra, ljubavnici, protivnici… Pažljiv je, nežan, inteligentan i pronicljiv, iz samo jednog mog pogleda ili pokreta zna šta mislim”, opisivala je Monika u jednom od poslednjih intervjua krajem devedesetih svog supruga i zaštitnika, koji je bio njeno jedino društvo nakon što se povukla u samoću zbog bolesti.
PRODORAN POGLED I PROMUKAO GLAS
Tokom godina njena figura se zaoblila, a neobično lice, skoro nordijske lepote, i prodoran pogled postali su nežniji i manje hladni. Promukao glas i način smejanja gurnuli su u drugi plan prelepe, duge noge te je Monika postala kao bilo koji od likova iz komedija u kojima je glumila – ironična i smešna. Nije slučajno što su tih godina u italijanskim filmskim dramama glumile strankinje, Šarlot Rempling, Ketrin Danev, Marija Šnajder, dok je komedijom vladala Monika. Italijanska komedija imala je svoju Vitijevu: dok su muškarci žudeli za stranim glumicama, Monika se sviđala ženama koje su se s njom poistovećivale…
