Pevačica Snežana Đuriđić iskreno je govorila o problemima sa depresijom sa kojima se suočila nakon najtežih životnih trenutaka
Snežana kaže da je osetila da sa njom nešto nije u redu nakon iznenadnog gubitka supruga, prvo se obratila duhovniku, a onda je i sa posetama psihologu.
- Za sebe u svojoj galavi ja nisam imala tu dijagnozu, ali sam videla da nešto nije uredu, jer mi je odgovarala samoća. Smetala su mi čak i moja deca i svako ko boravi u kući više od pola sata. Odlazila sam da radim i brzo se vraćala kući samo da budem sama. Gledala sam serije i igrala igrice, samo da budem sama - kaže Snežana Đurišić u emisiji Ordinacija na RTS.
- Izgubila sam brata, pa supruga, pa oca. Gubitak supruga je bio veoma surov i to mirenje sa nemoći koju čovek ima... Ja sam i borac i aktivna i spretna, i sve što poželim završim i sada sam posle 36 godina ostala bez svog supružnika. Imao je infarkt. Samo je bilo pitanje, kako to može da ga više nema. Ta nemoć je mene odvela u depresiju. Ceo život se na mene sručio. Godinu dana nisam mogla da ne zaplačem na pomen imena mog muža. Znala sam da dok to ne prođe da ne treba da idem negde. Onda sam se sa jednom koleginicom čula, koja je imala istu situciju i ona me je uputila na duhovnika. Uzela sam sve te podatke i tek posle mesec dana kada me je uhvatio taj napad, i okrenula sam telefon oko 10 uveče tadašnjeg monaha. Vodio se neki razgovor koga se ja ne sećam. Ali zanimljivo je da sam osetila olakšanje nakon tog razgovora. Imala sam i odlazak kod psihologa i nakon godinu dana sam osetila olakšanje - kaže Snežana Đurišić.
Snežana je našla svoj način da se bori, ali da je najveći pritisak osela kada je trebalo da bude sa ljudima:
- Hvala bogu, ja sam prošla bez lekova. Kada sam pričala sa duhovnikom, bude mi lakše na sat, dva, a posle toga se povećava na duži vremenski period. Ja sam se i molila i razgovarala. Taj pritisak - izađi među ljude, trgni se... to meni nije prijalo. Javim se deci, slažem ih da idem da spavam, i uzmem tablet i igram neke gluposti. Ja sam tako radila, to je trajalo i po celu noć. Ali nisam imala strahove. Trajalo je godinu i po dana. Postalo je bolje kada sam otišla na veselje da radim i nisam odmah otišla kući. To je išlo mic po mic. Prošle su četiri godine pre nego što sam pogledala čoveka sa kojim danas živim - kaže Snežana Đurišić za "RTS".
BONUS VIDEO
Pratite nas na INSTAGRAMU i FEJSBUKU
