Legenda domaćeg glumišta, Mira Banjac, iako je u desetoj deceniji života, i dalje glumi, i dalje je vedra i duhovita kao uvek.
Dramska umetnica još u školi je pokazivala stav i skretala je pažnju na sebe. Oblačila se drugačije i volela je da bude u centru pažnje. Prve nastupe je imala u crkvi, gde je za Uskrs i Božić pevala. NJena učetiljica je uvidela potencijal i ona ju je spremala za prijemni.
Mira je bila prva klasa koja je upisala novosadsku glumačku akademiju, ali na prijemnom uopšte nije obećavalo da će to biti jedna od najuspešnijih glumačkih karijera na ovim prostorima.
– Ja izabrem monolog koji nikada u životu neću igrati, ali meni se to dopalo. Ipak, to je sve izgledalo katastrofalno. Dolazim na audiciju, devojke lepe, dugonoge, u bundicama, ja u engleskoj vojničkoj bluzi, sa maramom. Ulazi nešto, tj ulazim ja, ali hrabro. I kad sam došla na prijemni, rekla sam, ja možda neću položiti, ali ja natrag neću. Natrag u Erdevik ne – ispričala je Mira Banjac u jednoj emisiji.
– Krene monolog, vidim i ja katastrofa. Međutim, moj budući profesor je nešto u meni pročitao i on kaže, “hajde da joj damo neku improvizaciju”. Ne bi li nešto iščupao iz mene. Improvizacija je izgledala tako da dolazi poštar i donosi mi telegram u kom piše da mi je umro brat. Ja sam tu na svom terenu, igram i poštara i sve oko toga. Otvorim taj telegram i nasmejem se. Naravno, to naiđe na zapanjenje, pitaju me zašto se smešim, na šta im kažem – “Ja nemam brata”. I ja sam na taj bezobrazluk upisala akademiju – sa osmehom je ispričala glumica.
Mira je u Novom sadu glumila do 1970. kad je na poziv Mire Trailović došla u “Atelje 212”. Tamo je glumila do penzije, a na kraju sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka je odigrala neke od svojih najznačajnijih uloga na filmu i TV serijama.
U svojoj karijeri je dobila sve značajne glumačke nagrade. Dve Sterijine, dve Zlatne Arene, Nušićevu nagradu, nagradu Žanka Stokić i Pavle Vujisić, kao Dobričin prsten za životno delo.
(N portal)
BONUS VIDEO
