Sad već svakodnevno svojim tekstovima ulepšava dan svim ljudima koji ga prate, a njegovi tekstovi se sve više dele, pa čitaju i oni koji do tada nisu znali.
To je psiholog Vladimir Đurić koji svoju ljdskost i psihološko znanje nesebično deli.
Na roštilju na kome često ručam stanje redovno. Gužva. Par taksista sa pivom ispred, par đaka iz obližnje škole stavljaju priloge u đačku pljeskavicu. Blaga nervoza ubrzanih gladnih kapitalističkih hrčaka koji čekaju da im se spremi hrana pre no što se vrate u firmu preko puta, majka što uslužuje, onaj posebni miris, dim, narodnjak sa radija i ventilator na trideset stepeni.
Pročitajte još: "Pa, gde si bre ti, Mico, nije te bilo neko vreme, evo ti..." O sceni ispred prodavnice u Beogradu BRUJI SRBIJA
Treći sam u redu. Ispred su žena i muškarac srednjih godina.
Žena je obučena za kraj, majica na bretele, šorčić japanke, svezana kosa i crvenilo na ramenima sa Ade.
Na roštilju na kome često ručam…stanje redovno… Gužva…par taksista sa pivom ispred…par đaka iz obližnje škole stavljaju...
Objavljuje Dr Vladimir Djuric u Utorak, 7. srpnja 2020.
Muškarac je sa posla, polo majica, dobrano natopljena znojem od jutros, pantalone koje mogu samo da zamislim koliko će mu prijati kad ih skine čim uđe u kuću i cipele za posao. Prelomljen na pola i zagledan u telefon koji mu jedini drži pažnju to jest koji jedini može biti dovoljan stimulus da prestane da razmišlja o svim problemima koji ga muče i koje je od jutros preturio preko glave. Premoren i odsutan, samo fizički prisutan u redu, mislima daleko.
Pročitajte još: Dete lečite ČAJEM, a ne znate da su NANA i još nekoliko BILJAKA OPASNE za njih
Majka-prodavačica završava sa usluživanjem žene i postavlja sasvim rutinsko pitanje muškarcu:
„Jeste li vas dvoje zajedno?“
On nonšalantno podiže pogled sa telefona, prekide čitanje članka o reprezentaciji i odgovori u sekundi:
„Aha, evo već petnaest godina, ne mogu da zamislim svoj život bez nje“.
Vreme stade. Čarolija otpoče. Osmeh zavlada mesarom.
On spusti telefon, poljubi ženu ispred u slepoočnicu, izvadi novčanik i zapita: „Koliko smo dužni?“
Radnica naplati i dalje se smešeći kao uostalom i svi mi. I odoše držeći se za ruke. I opraviše nam dan svima.
Možda i mesec. O da. LJubav definitivno na usta ulazi, ali mogu da zamislim da su i njene uši bile vrlo zadovoljne onim što su čule. I da su svim snagama navijale za njega. I da se nekako provukao čak iako ne kuva i povremeno smrducka kao i sav pošten svet po ovako sparnim danima, i ko zna šta mu još sve nedostaje po men’s health kriterijumima.
Pročitajte još: HARMONIJU čitavog tela ostvarićete OVOM MASAŽOM! Otkrili je Kinezi, a bila je poznata i u drevnom Egiptu
LJubav su sitnice. Život su sitnice. Male lepe stvari po običnim mestima. Male šale. Mali znakovi pažnje. Mali rutuali. Mala iznenađenja. Mala ludiranja. Mali obični trenuci sa nekim koga volite. Oni su zaista jedino što je važno, što nam niko ne može oduzeti, što se pamti i što ne može da devalvira. Baš zato i verujem da nema ničega vrednijeg od njih i da su oni najsigurnija investicija.
Živeli Trenuci!
Živeli Normalci!
