Upozorenja su na sve strane, samo ih ne primećujemo
Jovanka Petrović, specijalista psihijatrije vršilac dužnosti direktora Specijalne bolnice za psihijatrijske bolesti Kovin je pričala o tome koji su najčešći uzroci samoubistava, zbog čega se ono dešava, kao i kako možemo sprečiti stopu ovakvog načina smrti i šta je potrebno da bismo pomogli ljudima.
Prema njenim rečima samoubistvo je usamljeničko i očajničko rešenje koje se može sprečiti.
- Samoubistvo se najčešće određuje kao aktivni ili pasivni destruktivni čin u kome čovek svesno i namerno oduzima sebi život. Prema klasičnim psihijatrijskim stavovima, samoubistvo je čin povezan sa poremećajem vitalnog nagona za samoodržanjem. Ako se nagon za samooodržanjem smatra najvažnijim nagonom, onda se samoubistvo može smatrati poremećajem osnovnog nagona - rekla je doktorka Jovanka.
Od samoubilačke ideje do pokušaja i smrtnog ishoda
- Samoubistvo se povezuje sa različitim vrstama ponašanja koja su klasifikovana u četiri kategorije: samoubilačke ideje, plan samoubistva (koji se odnosi na osmišljavanje specifičnog načina završetka života), samoubilački gestovi (npr. samopovređivanje bez namere da se umre) i pokušaj samoubistva sa namerom da se završi smrtnim ishodom.
Većina faktora povezana je sa simptomima bolesti i specifičnim situacijama, uključujući i prethodne pokušaje samoubistva. Što ih je više, veći je rizik od ponavljanja.
Samoubilačko ponašanje može biti različito za svaku osobu, pa razlikujemo: apel alarm – kao poziv za pomoć, samokažnjavanje – kao izraz neizdrživog osećaja krivice, beg iz nepodnošljive situacije, izazivanje osećaja krivice i kažnjavanja drugih, ucenjivanje okoline, impulsivno rasterećenje u napetosti, izraz doživljavanja besmislenosti života i sl.
Jedan od modela za razumevanje samoubilačkog ponašanja jeste stres-dijateza koja daje sledeće tumačenje: postoje ljudi koji su ranjiviji, osetljiviji i koji pod uticajem jakog životnog stresa ili teških porodičnih odnosa odreaguju suicidalnim ponašanjem.
Vulnerabilnost, ranjivost, određena je genetski, biološki i ranim životnim iskustvima, i odražava se često impulsivnim, agresivnim ponašanjem, gubitkom samokontrole, osećajem beznađa, uz moguće javljanje perfekcionizma i rigidnosti mišljenja - piše doktorka Jovanka na sajtu Nesalomvi.
Depresija, bipolarno-afektivni poremećaj i alkoholizam – najrizičniji faktori za samoubistvo
- Činjenica je da se više od 90% ukupnog broja samoubistava događa kod osoba koje su pre samoubistva zadovoljavale kriterijume za dijagnozu nekog psihijatrijskog poremećaja. Često neprepoznata i nelečena, depresija kao ozbiljan emocionalni poremećaj koji bitno utiče na funkcionisanje obolelog i njegov odnos sa drugim ljudima, smatra se najvažnijim rizičnim faktorom za samoubistvo.
Istraživanja pokazuju da je samoubistvo najveće kod teškog depresivnog poremećaja, bipolarnog afektivnog poremećaja i alkoholizma, pri čemu je rizik od suicida 10–18%, kod shizofrenije je rizik 5–8%, kao i kod poremećaja ličnosti.
Realizovanih samoubistava u opštoj populaciji je 20:1, a kod osoba sa teškim depresivnim poremećajem stopa je viša – od 5:1 do 10:1.
Za depresivnog pacijenta sa rizikom za samoubistvo važno je što ranije započeti ambulantno lečenje uz intenzivni nadzor, a po potrebi i bolničko lečenje. Primenjuje se farmakološka terapija, po protokolu i psihoterapija, uz psihosocijalne intervencije.
Rizik samoubistva je najveći kada se pacijentu vraća inicijativa, kad ima uvid u bolest i često lošu psihosocijalnu situaciju. Rizik je isto tako veliki pre nego što depresija dostigne tešku kliničku sliku, a najveći rizik je u prvim nedeljama nakon otpusta iz bolnice
Pročitajte još: Psiholozi otkrivaju koji su prvi znaci da je vaš BRAK krenuo u pogrešnom pravcu: Kada se ovo desi teško je vratiti se na pravi put
Podrška stručnjaka i šire društvene zajednice neophodna za smanjenje stope samoubistava
- Psihoterapijske intervencije su dragocene radi smanjenja stope samoubistava, uspostavljanja poverenja sa pacijentom, smanjenja osećanja beznadežnosti, povećanja stepena samopouzdanja i podsticanje socijalne podrške u svrhu poboljšanja odnosa sa drugim ljudima.
Potrebno je podići svest šire društvene zajednice o zaštiti lica sa mentalnim smetnjama, edukovati javnost o osnovnim simptomima, apel alarmima, rizicima i rizičnim grupama.
Osobe koje imaju dijagnozu nekog psihijatrijskog poremećaja, žive sa stigmom koju ona sa sobom nosi i što ponekad može da predstavlja, teret veći i od samog psihičkog poremećaja. Depresiju karakterišu veoma neprijatna osećanja srama, krivice, bezuspešnosti, beznadežnosti, bezvrednosti, te osećaj lične neadekvatnosti i kao takva za pojedinca koji se suočava sa ovim poremećajem, predstavljaju izvor ogromnog bola i patnje.
Pod teretom ovih neprijatnih osećanja, samoubistvo se, nažalost, često nameće kao jedino rešenje.
Sve navedeno upućuje na zaključak da je osobama koje imaju ovakve ili slične mentalne probleme neophodna pomoć i podrška i zdravstvenih stručnjaka i šire društvene zajednice.
BONUS VIDEO:
Pratite nas na INSTAGRAMU i FEJSBUKU
