Popularna psihologija vam može pomoći da otkrijete da li vaša veza ima perspektivu
Popularna psihologija sugeriše da je ljudima potrebno u proseku 66 dana da steknu novu naviku (ili prekinu staru). To znači da ako želite da počnete da trčite ili prestanete da pušite, morate svesno da se pridržavate toga više od dva meseca pre nego što počnete da osećate da je to normalno stanje stvari.
Ovaj opšti vremenski okvir sličan je legendarnom „pravilu od 90 dana“. U teoriji je toliko potrebno da se hormoni slegnu da biste mogli da donesete razumne odluke o tome da li da idete napred ili ne u novoj vezi.
Ali, da se razumemo – većina nas, kada sretnemo nekog novog ko nam izaziva leptiriće u stomaku i od koga nam klecaju kolena, ne počne savesno da precrtava dane u kalendaru da bi ispunio taj standard. Umesto toga, često „prelećemo preko litice“, jer i padanje ponekad osećamo kao let, samo ograničeno vreme.
Nažalost, kada je u pitanju izgradnja jake, zdrave veze, sporost i postojanost uopšteno govoreći, ipak pobeđuju u trci. To je slično formiranju zdrave navike za koju su potrebni vreme i marljivost.
Ali šta se dešava kada sama veza postane navika? Da li prepoznajemo znakove upozorenja kao što bismo to uradili kada bi se jedno večernje piće pretvorilo u dva ili tri? Ili bezumno koračamo dalje, misleći da je navika zapravo udobnost?
Kara Post Kenedi sa sajta Your Tango dao je savršen primer iz ličnog ugla koji vam prenosimo.
- Moji roditelji su bili srećni u braku 50 godina pre očeve smrti i mogu iskreno da kažem da sam posmatrajući ih videla ne toliko navike koliko rituale. Shvatili su važnost stvaranja svetog prostora za njihovu vezu i nisu dozvoljavali da ih svakodnevica u tome ometa.
Bilo da je to bila zajednička jutarnja kafa, šetnja po komšiluku posle večere ili izlazak uveče, ovo ponašanje im je bio prioritet jer su jedno drugome bili prioritet.
Očigledno, nijedan brak nije savršen, ali najveći kompliment koji mogu da uputim svojim roditeljima je to što nikada nisam videla ni jednog od njih da se ponaša kao da uzima onog drugog zdravo za gotovo, niti jednom.
U stvari, kako sam starila i počela da provodim više vremena u drugim kućama, posmatrajući druge brakove, to je bio moj najveći utisak – izgledalo je da mnogim parovima nedostaje poštovanje i zahvalnost koju su moji roditelji imali jedno prema drugom. Sećam se da sam kao klinka prevrtala očima kada bi moj tata izgovarao rapsodiju hvalospeva jer je moja mama uvek držala ostavu napunjenu, da tako kažem, tako da nikada nismo ostali bez toalet papira ili sijalica. Ne, stvarno je to radio. Neverovatno, znam.
Ali sada kada sam i sama u braku skoro 19 godina, shvatam kakvo je to moćno pojačanje bilo za moju majku. Bio je to jedan od mnogih načina na koji joj je rekao ‘Vidim te. Vidim sve što radiš za nas i cenim svaku stvar.’ Da bi nešto postalo navika, to mora uključivati nepromišljeno ponašanje; moji roditelji nikada nisu bili nepromišljeni jedno prema drugom, čak ni po pitanju toalet papira.
Za mene je to ljubav. Nikad nepromišljeni, uvek sa uvažavanjem. Uvek tu.
Pojava društvenih mreža u kombinaciji sa onim što su prenatrpani, preopterećeni rasporedi otežali su postizanje takvog standarda za većinu nas. Život je mnogo više zbunjujuć nego što je bio, a moderno roditeljstvo sada zakonski zahteva hiper-budnost (mi smo odgajani u divljini u poređenju sa decom danas).
Svi toliko vremena jurimo da se na kraju dana često nađemo u situaciji gde bezumno skrolujemo kroz Facebook feed umesto da posle večere prošetamo po kraju da bismo nadoknadili dan, kao što su nekada radili moji roditelji.
Raspon naše pažnje je merljivo kraći od pojave pametnog telefona, a prosečna dužina braka u SAD je 8,2 godine (iako je naša stopa razvoda 41% umesto legendarnih 50%).
U stvari, kako sam starila i počela da provodim više vremena u drugim kućama, posmatrajući druge brakove, to je bio moj najveći utisak – izgledalo je da mnogim parovima nedostaje poštovanje i zahvalnost koju su moji roditelji imali jedno prema drugom. Sećam se da sam kao klinka prevrtala očima kada bi moj tata izgovarao rapsodiju hvalospeva jer je moja mama uvek držala ostavu napunjenu, da tako kažem, tako da nikada nismo ostali bez toalet papira ili sijalica. Ne, stvarno je to radio. Neverovatno, znam.
Ali sada kada sam i sama u braku skoro 19 godina, shvatam kakvo je to moćno pojačanje bilo za moju majku. Bio je to jedan od mnogih načina na koji joj je rekao ‘Vidim te. Vidim sve što radiš za nas i cenim svaku stvar.’ Da bi nešto postalo navika, to mora uključivati nepromišljeno ponašanje; moji roditelji nikada nisu bili nepromišljeni jedno prema drugom, čak ni po pitanju toalet papira.
Za mene je to ljubav. Nikad nepromišljeni, uvek sa uvažavanjem. Uvek tu.
Pojava društvenih mreža u kombinaciji sa onim što su prenatrpani, preopterećeni rasporedi otežali su postizanje takvog standarda za većinu nas. Život je mnogo više zbunjujuć nego što je bio, a moderno roditeljstvo sada zakonski zahteva hiper-budnost (mi smo odgajani u divljini u poređenju sa decom danas).
Svi toliko vremena jurimo da se na kraju dana često nađemo u situaciji gde bezumno skrolujemo kroz Facebook feed umesto da posle večere prošetamo po kraju da bismo nadoknadili dan, kao što su nekada radili moji roditelji.
Raspon naše pažnje je merljivo kraći od pojave pametnog telefona, a prosečna dužina braka u SAD je 8,2 godine (iako je naša stopa razvoda 41% umesto legendarnih 50%).
Da li je iznenađujuće što ne izdvajamo vreme da izgradimo spore i stabilne odnose koji su pritom na duge staze? Da li smo zaista šokirani kada znamo da statistika pokazuje da se neverstvo javlja u 1 od 5 brakova?
Svi mi imamo prijateljstva s ljudima koje poznajemo oduvek i sa kojima najverovatnije NE bismo izabrali da budemo prijatelji da se danas sretnemo. Ali kao i sa starom, udobnom, flekavom trenerkom, ne možemo da se rastanemo od njih, čuvamo ih.
Naravno, to nisu ljudi sa kojima živimo, najčešće ih ni ne viđamo svaki dan. Oni su deo većeg mozaika naših života i podsećaju nas koliko smo daleko stigli.
Ali šta ako je veza koju sam upravo opisala vaš budući brak? Da li ostajete sa svojim izabranikom iz navike ili iz iskrene želje da budete zajedno? Da li je vaš partner osoba koja vas inspiriše da budete više i krenete u to, ili je on ona tužna, stara, umrljana trenerka koja signalizira svetu – upravo sam odustala!?
Vidite, vrlo malo nas će se uskoro popeti na Mont Everest, ali ako vas vaš odnos sa momkom ili devojkom više ne motiviše ili inspiriše, morate uzeti u obzir da vam je to možda postala navika.
Čak i navike koje nisu u našem najboljem interesu (na primer pušenje) donose nam utehu na nekom nivou — inače bismo bili motivisani da ih prekinemo. Ali opet, gledajući taj veći mozaik naših života, da li zaista želimo da ono što je teoretski najvažnija veza u našem životu bude na autopilotu?
Dakle, ako je potrebno 66 dana da se formira (ili prekine) nova navika, to bi mogao biti izazov za vas da biste svoju vezu učinili boljom.
Možete li 66 dana posle večere da izađete zajedno u šetnju umesto da skrolujete po društvenim mrežama? Možete li 66 dana da budete zahvalni za sve male stvari (kao što je zaliha toalet papira)? Može li 66 dana vaš partner da vam bude prioritet? Ako ne, onda ne samo da je vaša veza samo navika, već je i loša.
Na kraju krajeva, možete se i razdvojiti na 66 dana da vidite da li možda ipak ne možete da živite bez flekave trenerke. Svi mi imamo mnogo različitih vrsta odnosa u svom životu, ali imamo i samo jedan život. Hajde da ga ne trošimo na gluposti.
BONUS VIDEO:
Pratite nas na INSTAGRAMU i FEJSBUKU
